Изолација је прошла, али (опет оно чувено „али“) нема концерата

Не знам да ли знате за онај осећај када у потпуној одсутности пажње пожурите да урадите нешто што изискује делиће секунде, а притом у неартикулисаном покрету ударите домалим прстом ноге о ивицу ноге стола… Онај моменат када нисте баш свесни ни да ли вас је заболело ни колико је трајало, онај моменат када сте само свесни да сте у незнању од кога вам је утрнуо мозак и у коме не знате шта да радите.

Мислим да је то момент који бих могао да повежем са свиме што нам се дешавало последња два месеца.
Некоме је ова ситуација донела много снаге и воље коју није могао да акумулира и прелије у праве вредности од свакодневне колотечине, некоме је ова ситуација донела много, најзад очекиваног, слободног времена за себе, некоме проблеме које можда не би имао да није морао толико времена да проведе у окружењу од кога је бежао… а некима је ова ситуација донела много бола, патње и губитак најмилијих, нажалост.

“Изолација” као таква више звучи неиздрживо него што је она и била у овом облику, мада нисам сигуран да сам се сусрео са сличним обликом до сад. У случају који је уско повезан за моју професију баш звучи управо тако – неиздрживо!

Сам начин живота који је вођен деценијама уназад је прекинут неким насилним путем без икаквог објашњења, без увертире или најаве да ће аплаузи заменити несвакидашња тишина београдских улица која се могла чути кроз прозоре наших домова. Непостојање микро света и адреналина који се дешавао пред сваки наступ заменили су покушаји свих нас да енергију преточимо у нешто друго. У већини случајева био сам неми сведок кулинарских покушаја које сам приређивао укућанима. Потапшавање по рамену и пре свега разумевање, резултирали су несвакидашњим (пре)одушевљењима и ако то није имало никаквог основа. Добробит свега тога имало је за мене потпору да вечери до касно у ноћ проводим са боцама вина, уз свима нама добро познат сајт на коме се може чути безброј добрих “live” концерата и извођења непрегледних класичних опуса. Мислим да је ово била јединствена прилика, по мом мишљењу, да се најзад окренемо стваримо о којима смо маштали и које никада не бисмо могли себи приуштити због мањка слободног времена, а то је време које смо пре свега провели сами са собом.
Али шта сад?

Изолација је прошла, забране су сведене на минимум. Свест људи је компресована ка самоочувању, све се враћа на нормалу.

Осим…

Осим наше професије. Некако, имам утисак да је до сад било лакше. Имао си образац који си морао да поштујеш и ниси имао простора много да импровизујеш, а сада тај простор испуњава празнина која нас, уз оправдано образложење, спутава да живимо начин живота који једини познајемо. Сваки вид покушаја да се аудиторијум анимира путем видео или аудио линкова (уз дужно поштовање) не може да симулира синергију која се дешавала у препуним салама у којима смо међусобно делили емоцију. За једног уметника припреме и наступ су само прво полувреме у коме резултат дефинише утакмицу, а оно што се дешава после назвао бих епитетом разума који нас коригује и даје нам даљу снагу за наредне концерте.

И то нам је одузето.

Јасно је да се много тога овим немилим догађајем променило, али се исто тако надам да ће се, после свега што нам се десило, принцип очувати и да ће се порадити на нијансама.

Владимир Поповић, виола