Немања Радуловић (Ниш, 1985), виолиниста на крову света, задивљујуће енергије и јединственог стила. Чаробњак на виолини. Паганини нашег доба.

Сигурно постоји разлог зашто се нисмо видели 17 година. Развијали смо се у различитим правцима – или смо имали различите погледе на програм, а са терминима је увек био неки проблем. Та пауза нам је сигурно дозволила да сазримо и са једне и са друге стране, па да се деси овакав спој. Јако ми је драго што сам добио сву подршку музичара на оба концерта. Сви су свирали као један и много ми је драго да видим да сви могу тако да функционишу захваљујући музици. Има ту и пуно другара у оркестру са којима сам буквално одрастао, ишли смо заједно у школу, студирали смо заједно, сарађивали на неким другим пројектима ван Филхармоније… Тако да сам се стварно осећао као код куће.

Брухов концерт ми даје могућност да се изразим и будем неко сасвим други у том тренутку. Трећи став је, онако, детињаст, а ја сам велико дете у приватном животу. Други став ми је важан, он ме повезује са неким личним стварима које су ми се десиле у приватном животу. Кад год њега свирам имам утисак да све то поново проживљавам. Дође ми буквално и као нека врста терапије, са својим хармонијама и мелодијом. Много волим тај концерт и драго ми је да сам се управо са њим поново вратио на ову сцену са Филхармонијом. То је и први велики концерт који сам научио у Београду и то овде, у галерији Коларца, са професором Михајловићем.

У петак смо свирали на концерту из циклуса За заљубљене. Колико сам се пронашао у програму, колико сам дао себе, препустио се тој емоцији и да ли сам заљубљен?  Па наравно, све то. Три у један!

Видимо се опет на истом месту 3. септембра!