Позив на плес стиже од К. М. фон Вебера, чијим истоименим делом отварамо овај програм. Први концертни валцер у историји, изводимо у оркестрацији Хектора Берлиоза.

Најређу од свих појава у класичној музици – анти-виртуозни концерт – Роберт Шуман написао је за виолончело 1850. године. Пошто се композитор гнушао аплауза током наступа, дело је написао у једном ставу. Енигматично остварење и његов једини концерт за овај инструмент, представља виолончелиста Албан Герхарт.

Друга половина концерта резервисана је за Штраусову симфонијску поему Тако је говорио Заратустра. Овом епском композицијом диригује Саша Гецл – први пут са нашим оркестром.

Прелаз из периода класицизма у рани романтизам обележило је стваралаштво Карла Марије фон Вебера (1786-1826). Међу бројним делима од којих се истичу опере Силвана, Абу Хасан, Еуријанта, Оберон, две симфоније, концерти и друге форме за дувачке инструменте и др, највећи успех постигла је опера Чаробни стрелац, која је до данас остала једно од најзначајнијих примера тог жанра у немачкој музици. Током рада на опери, 1819. године Карл Марија фон Вебер компоновао је кратки клавирски комад који је назвао Позив на плес. Био је то први концертни валцер у литератури, „написан да би се слушао, а не уз њега играло“, уз који је додат и поднаслов rondeau brillante. Када је Хектор Берлиоз 1841. године позван да у Париској опери диригује оперу Чаробни стрелац, правила француске оперске традиције налагала су да се у средини опере изведе и балетска нумера. Како Вебер није написао ниједно дело тог жанра, Берлиоз није желео да користи другу музику до Веберове. Зато је за ту сврху оркестрирао Позив на плес који се данас користи као засебна оркестарска нумера.

Позив на плес је Вебер посветио супрузи Каролини Брант, са којом се венчао неколико месеци раније, а уз нотни запис, поклонио јој је и детаљно описан програм који описује плес двоје играча: на балу господин прилази дами, која га избегава; он је упоран и она пристаје;  угодно ћаскају и затим заузимају место на подијуму на којем уживају у плесу; на крају, захваљују се једно другом и одлазе, остављајући само сећање на заједнички проведен тренутак.

Од укупно седам концертантних дела Роберта Шумана (1810-1856), Концерт за виолончело и оркестар једно је од његових најуспешнијих остварења у овом жанру. Завршен је крајем 1850. године, убрзо пошто је Шуман именован за музичког директора у Диселдорфу, и то у кратком периоду од свега две недеље. Премијера је одржана на Конзерваторијуму у Лајпцигу, тек четири године након Шуманове смрти, на концерту којим се обележавало 50 година од композиторовог рођења.

На аутографу партитуре, Шуман је уместо концертом, дело назвао концертним комадом, што указује на ауторову тенденцију ка напуштању традиционалне конвенције концертантне форме. Иако се Концерт за виолончело и оркестар данас често изводи, он је више деценија био у потпуности заборављен. Шуман није могао да обезбеди премијерно извођење дела, пошто су првобитне реакције стручне јавности на његову партитуру биле углавном негативне. Разлог за то је вероватно његова необична структура, персонална, интровертна природа музике, као и недостатак пасажа који би требало да истакну техничке вештине солисте. Данас се, међутим, управо ове карактеристике сматрају највећим квалитетом овог несвакидашњег дела.

Иако је критички став према Шумановом Концерту за виолончело и оркестар и даље присутан, ово остварење, поред изузетне техничке захтевности, од извођача изискује и специфичну уметничку изузетност. То му је, уз велике концерте Елгара и Дворжака, обезбедило позицију у групи највећих романтичарских концерата икада написаних за виолончело.

Година 1896. била је изузетно плодоносна за Рихарда Штрауса (1864-1949). На пољу извођаштва добио је престижно место шефа-диригента Минхенске дворске опере. Трагајући за литерарним предлошком, наишао је на еп контроверзног немачког филозофа Фридриха Ничеа, Тако је говорио Заратустра, на чијој основи је, „слободно инспирисан“ компоновао симфонијску поему, пету по реду. Дело је конципирано као казивање старог персијског мудраца Зороастера о филозофији „натчовека“ – „супермена“. По Штраусовим речима, „он није желео да пише или портретише Ничеово дело музиком. Идеја је била да се представи еволуција људске врсте од њених корена кроз различите домене – од религиозног, преко научног, до централне идеје натчовека, бића способног да се отргне традиционалним вредностима.“ После првог извођења симфонијске поеме Тако је говорио Заратустра у Франкфурту, Рихард Штраус, који је дириговао концертом је написао: „Било је величанствено; далеко најзначајније од мојих дела, најсавршеније у форми, најбогатије у садржају и најиндивидуалније у боји“.

После интродукције коју је прославио филм Стенлија Кјубрика 2001 Одисеја у свемиру, ниже се осам одсека са поднасловима преузетим од Ничеа – Становници невидљивог света, Песма велике чежње, Радости и страсти, Погребна песма, Наука (представљена фугом), Оздрављење (у форми скерца), Песма и игра (на ритмичкој основи бечког валцера) и Песма ноћног луталице, у којој се као и у интродукцији сукобљавају и спајају два тонална центра – Це и Ха, као симбол два неспојива, природе и човечанства.

Даница Максимовић