У Зачараном језеру, Анатолиј Љадов је музиком замрзнуо игру звезда на површини воде. Ова хипнотишућа звучна слика је увод у Рапсодију Рахмањинова – а како звучи Паганини на клавирским диркама, показује фантастични Александар Мељников.

Вече заокружује Седма, последња симфонија Сергеја Прокофјева. По први пут пред наш оркестар ће стати Гремијем награђен Кристијан Рајф, шеф-диригент Симфонијског оркестра из Јевлеа.

Седамдесетих и осамдесетих година 19. века, када увелико у музичкој Русији владају Моћна петорица и Чајковски, појављује се нова млада генерација композитора. Они стварају под окриљем руски импресиониста и симболиста који су развили посебан вид импресионизма, другачији од француског. Један од њих, Анатолиј Љадов (1855-1914) је до почетка 20. века био познат у музичким круговима Санкт Петербурга као аутор малих форми (прелиди, мазурке, багателе, валцери, интермеца, етиде), а тек у последњој деценији стварања, његов опус су значајно обогатиле и оркестарске партитуре. Тако су у симфонијском жанру настале симфонијске слике Баба Јага, Кикимора и Зачарано језеро, инспирисане руским народним бајкама, као и Осам руских народних песама. У историји музике, пак, Љадов је остао упамћен више по чињеници да му је велики импресарио Дјагиљев прво понудио компоновање музике за балет Жар птица, да би због његове индолентности и немара, дело касније уступио Стравинском.

Зачарано језеро је настало 1909. године. Било је замишљено као увертира за оперу Зорјушка, коју током 35 година рада Љадов никада није довршио. Одблесци светлости на води, тајанственост, импресионистичке слике природе представљене су богатим оркестарским колоритом. Велике оркестарске групе не учествују у развоју музичког ткања, док је примена малих ансамбала и индивидуализација инструмената доведена до савршенства. Овакав принцип камерног симфонизма у складу је  и са развојем тематског материјала који се своди на кратки, фигурациони запис, уместо широког симфонијског развоја тематског материјала.

Клавир заузима најзначајније место и у стваралачком опусу Сергеја Рахмањинова (1873-1943). Како је и сам био пијаниста, овом инструменту је посветио нека од својих најзначајнијих дела: написао је четири клавирска концерта и чувену Рапсодију на тему Паганинија за клавир и оркестар у а-молу, оп. 43. Дело је настало 1934. године, а на премијерном извођењу, исте године у Лирској опери у Балтимору, свирао је аутор, уз пратњу Филаделфија оркестра, под управом Леополда Стоковског. Рапсодија на тему Паганинија представља сет од 24 варијације на тему двадесет четвртог (и последњег) Паганинијевог Каприча за соло виолину који је, поред Рахмањинова, инспирисао велики број композитора, међу којима и Јоханеса Брамса, Франца Листа, Витолда Лутославског, Луиђија Далапиколе, Карола Шимановског, Ендрјуа Лојда Вебера, Бенија Гудмена и многих других.

Иако је форма Рапсодије једноставачна, она се може поделити на три одсека, и тако кореспондира облику концерта – варијације 1-11 имају улогу првог, 12-18 другог, а 18-24 трећег става. Поред теме Паганинијевог Каприча, средњовековни напев Dies irae представља другу значајну тему дела. Слично Листу, овај чувени мотив смрти Рахмањинов је применио у више наврата, и он прожима његов читав стваралачки опус.

Након повратка у Русију 1933. године, следећих деценију и по обележила су највећа дела из опуса Сергеја Прокофјева (1891-1953), међу којима су филмске партитуре Поручник Киже и Александар Невски, опера Рат и мир и Симфонија бр. 5. свако од ових дела потврдило је његову позицију као једног од водећих совјетских композитора, и фигуру интернационалног реномеа. Ипак, догађај из 1948. године довео је све ово у питање.  Премијера његове опере у московском Бољшом театру, која је одразила композиторово ненамерно одушевљење Стаљиновим најомраженијим ривалима, разбеснела је Стаљина који се том приликом нашао у публици.  Уследила су хапшења и забране извођења дела многих совјетских композитора, међу којима и музика Прокофјева. Његова супруга је ухапшена, оптужена за шпијунажу и послата у Сибир, а композитор је остатак свог живота провео у сиромаштву, глади и страху за сопствени живот.

Симфонија бр. 7 (1921-52) је последње завршено дело већег обима Сергеја Прокофјева. Написана је за дечије одељење Совјетског радија, али привидна једноставност његовог приступа делу често крије дубља експресивна значења. Иако прати уобичајену четвороставачну симфонијску форму и главни Цис-дур тоналитет, симфонија носи хармонску комплексност.  Носталгично расположење обележава готово читав уводни став, а његову главну тему изводе флаута и глокеншпил, и то је једини материјал који има приближно „детињаст“ карактер. Други став је живахни валцер, и показује оркестрационо мајсторство Прокофјева, са мноштвом маштовитих инструменталних ефеката. Након топлог, пасторалног трећег става који доноси и кратку реминисценцију на уводну тему првог става, следи живахно финале. Његова галопирајућа главна тема, континуираним звучним нарастањем доводи музички ток до драматуршког врхунца, нетипичног за традиционалну форму симфоније. Кода уместо уобичајене звучне кулминације доноси повратак на носталгичну тему уводног става, уз кратко подсећање на његову главну тему.

Током проба за премијерно извођење, диригент је сугерисао Прокофјеву да преради крај тако да он буде веселији и блештавији, јер би то за аутора могло да одреди разлику између прве и треће Стаљинове награде. Пошто је прва награда доносила значајну количину новца, композитор је прихватио сугестију и освојио признање. Ревидирана кода, штампана као додатак партитури Симфоније бр. 7, представља тематски повратак на уводни материјал финалног става који заокружује дело. Ипак, Прокофјев је пред крај живота изричито захтевао да се након његове смрти изводи само оригинална верзија, и да након његове смрти ревидирана кода више никада не види светлост дана.

Аутору је за ово дело постхумно, 1957. године, додељена и Лењинова награда.

мр Асја Радоњић

Медијски спонзор