Бројимо ситно. На концерту који испраћа оркестар на велико путовање, београдској публици по први пут ће се представити естонски диригент Михаил Герц. На програму су Равелов Валцер и Слике са изложбе Мусоргског, а један од омиљених клавирских концерата 20. века, Гершвинов Концерт ин Еф, изводи швајцарски пијаниста млађе генерације Луис Швицгебл.

Први светски рат донео је преокрет у друштвеним односима и нормама у европским круговима. Као метафора прошлих времена, плес који је обележио претходну епоху, 1919-1920. године постао је центар збивања кореографске поеме Валцер Мориса Равела, првобитно назване Беч, а директно инспирисане Јоханом Штраусом II. Иако је Сергеј Дјагиљев поручио музику, одбио је да је претвори у балет, што је резултирало трајним прекидом сарадње са композитором.  Низ карактерних варијација кроз два дела нас води од балских дворана Беча, непретенциозне фактуре и звука Штраусових валцера све до Равелових варијанти првобитних валцерских тема одевене у ново рухо – занимљива оркестарска решења и неочекиване хармонске токове. Темпо валцера се незаустављиво убрзава и симболично доводи до завршне коде Danse macabre – посмртног плеса.

Колико је Џорџ Гершвин (1898–1937) првенствено препознат као аутор великог броја позоришних џез-нумера и сонгова које су временом постале неизоставни део репертоара сваког џез музичара, толико је био и изузетан пијаниста познат по невероватној способности за импровизацију и транспозицију и спајање џеза и класичне музике. Један од тaквих експерименатa је и Концерт ин Еф, у којем је аутор први пут писао за симфонијски оркестар. Оквир композиције је класичнa троставачнa форма солистичког концерта са традиционалним распоредом ставова брзи-лагани-брзи, одсецима и солистичком каденцом, док се садржај – мелодика и ритмика тематских материјала ослањају на структуре карактеристичне за џез мелодије и хармоније. Према речима самог композитора у првом ставу је користио ритам чарлстона као симбол младости и ентузијазма. Док други став евоцира блуз и умирујућу атмосферу, у трећем ставу, популарно названом оргије ритмова, доминирају синкопирани одломци у стилу регтајма.

Дело је премијерно изведено 1925. године у њујоршком Карнеги холу, и сам композитор је био у улози солисте. Након премијере критика је била подељена, јер се дело није могло једноставно жанровски одредити, управо због комбинације класичних и џез елемената. И поред тога, концерт свакако представља значајно дело у Гершвиновом опусу и развоју његовог композиционог стила као остварење занимљиве и провокативне оркестрације, али и захтевне солистичке деонице.

Свита од четрнаест епизода за соло клавир под називом Слике с изложбе једно је од најпознатијих дела руског композитора Модеста Мусоргског (1839-1881) и његова најуспелија композиција у жанру клавирске музике. Дело је настало 1874. године, а посвећено је ауторовом пријатељу, уметнику и архитекти Виктору Хартману, који је умро годину дана пре тога. Као основу за своје музичке слике, Мусоргски је користио цртеже и аквареле које је Хартман стварао током својих путовања по иностранству, а које је Мусоргски видео на постхумној изложби Хартманових слика.

Свита почиње чувенoм Променадом, кратком мелодијом која дочарава шетњу од jeдне до друге слике и уједно представља централну тему читавог циклуса. Променада се у току свите појављује укупно четири пута, али аутор поновна јављања ове теме није посебно нумерисао, па тако дело има укупно десет означених ставова. Музика читавог циклуса веома живописно и реалистично осликава програмске наслове назначене у партитури.

Композиција је доживела импозантан број оркестарских и других аранжмана, а најпознатија и најизвођенија је верзија коју је 1922. године по поруџбини диригента Сергеја Кусевицког оркестрирао Морис Равел.

Даница Максимовић