Нова открића славимо једним куриозитетом, посебно значајним у нашој 100. години. На програму је симфонијска поема На селу Стевана Христића (1935), дело које деценијама није било на концертном репертоару, а наш оркестар је изводи први пут. Такође, београдској публици откривамо једну од најтраженијих пијанистичких звезда своје генерације, Дениса Кожукина. Он изводи Концерт за клавир и оркестар бр. 4 Сергеја Рахмањинова, бриљантно и виртуозно дело које је неправедно запостављено на концертном репертоару у односу на остала композиторова остварења написана у овом жанру. Други део програма резервисан је за једно од најпопуларнијих дела класичног музичког репертоара – Ромео и Јулија Сергеја Прокофјева.

Оркестар предводи млади и перспективни шпански диригент Џауме Сантоња, кога је публика Београдске филхармоније претходно имала прилике да упозна у концертној сезони 2021/22. Овом приликом, Сантоња ће стати на диригентски подијум уместо Станислава Кочановског, који је своје гостовање нажалост морао да одложи због болести.

Нова открића славимо извођењем дела које има посебан значај у стогодишњој сезони оркестра. На програму је симфонијска поема На селу Стевана Христића (1885-1958), оснивача Београдске филхармоније. Ово, на концертном репертоару готово заборављено остварење, настало је 1935. године, као први став композиторове недовршене симфоније, која је требало да носи наслов Из моје домовине. Према доступним архивским подацима, На селу је премијерно извео Будимпештански симфонијски оркестар (данас Мађарска национална филхармонија) у мађарској престоници, 11. августа 1937. године. Потом се дело још осам пута нашло на концертним програмима и у Београду између 1940. и 1962. године, али без сигурних података да га је изводила Београдска филхармонија. Из 1962. године, пак, датира снимак нашег оркестра под управом Живојина Здравковића.

Симфонијски став На селу деценијама није био на концертном репертоару, а Београдска филхармонија је (према доступним подацима) концертно изводи први пут.

Октобарска револуција и промена режима у Русији 1917. године донеле су значајне друштвене промене. Животи обичних људи су се умногоме променили, а и стваралачке личности нису више биле исте. Тако је и композиторски рад Сергеја Рахмањинова (1873-1943) утихнуо. Била је потребна скоро пуна деценија да се овај уметник врати креативном послу, током које је емигрирао преко Европе у Америку, и концертирањем и дириговањем издржавао своју породицу. Године 1926. се, већ уморан од турнеја, али и жељан компоновања, вратио писању музике. Ново поглавље у опусу Сергеја Рахмањинова отворено је са четвртим, последњим, клавирским концертом који је посветио колеги и конкуренту Николају Метнеру. Концерт је премијерно извео годину дана касније Филаделфијски оркестар под управом Леополда Стоковског.

Четврти клавирски концерт је најмање познато дело тог жанра у опусу Сергеја Рахмањинова, и поред значајне популарности које је имало у Русији. Разлог за то вероватно лежи у аморфности форме, због чега је композиција, изузев другог става, била теже препознатљива на прво слушање. Уз велики број звучно доминирајућих каденци и виртуозних пасажа уместо јасних тематских целина, додатну препреку представљали су и смели хроматски склопови допуњени елементима џеза. Како је први успех на премијери изостао, Рахмањинов је 1928. направио скраћења и измене, а како ни то није уродило плодом, повукао је дело, да би му се коначно вратио тек 1941. године, избацивши елементе реторике и сувишне орнаментације. У пуној зрелости и са дистанцом према својим осталим делима, а посебно носећи са собом утицаје нове музике која се стварала и изводила у Америци, било је потпуно природно да Четврти концерт буде другачији од претходних. Он је резултат слободе, новог мишљења, богатог искуства и индивидуалности. Први став доноси атмосферу носталгије типичне за Рахмањинова. Његов централни, развојни одсек који контрастира драматиком, зачињен је употребом мотива Dies irae, не у функцији директног цитата, већ једва препознатљиве фразе у соло деоници. Најјачи утицај џеза среће се у другом, лаганом ставу. Ту смо сигурни да је присуство на премијери Гершвинове Рапсодије у плавом 1924. године оставило велики траг на Рахмањинова. Тек спорадичним подсећањем  на доминантне мотиве почетака Другог и Трећег клавирског концерта, композитор је публици ставио до знања да су то ствари са којима је завршено. Финални став, у који се улази без паузе, ритмички је најкомплекснији, док блистави виртуозитет солистичке деонице не подилази публици, већ доприноси енергији и снази у целини.

Сарадња Сергеја Прокофјева (1891-1953) и Сергеја Дјагиљева започела је 1915. године, када је млади композитор после освајања Рубинштајнове награде био позван да напише нови балет за Руске балете. Ова балетска трупа била је сензација у култури Западне Европе од 1909. до смрти Дјагиљева, 1929. године.  Највећи уметници Европе били су окупљени на једном месту у заједничким мултимедијалним пројектима – премијерама нових балета: играчи и кореографи Баланшин, Фокин, Карсавина, Масин, Нижински, сликари Бакст, Брак, Пикасо, Утриљо, композитори Дебиси, Мијо, Пуланк, Равел, Сати и Стравински. Од почетка сарадње, балета Ала и Лоли, Прокофјев је у више наврата касније писао музику за наруџбине Дјагиљева – балете Усињол, Блудни син и На Дњепру. Године 1934, Киров балет је замолио композитора да напише један балет лирске тематике, те се Прокофјев одлучио за Шекспиров комад Ромео и Јулија, који је преточио у музику великог хармонског, оркестарског и ритмичког богатства. Занимљиво је да је сам композитор првобитно тражио да балет има срећан крај, али то није било прихваћено. Како је Киров театар због административних промена и својих уметничких настојања одустао од премијере, балет је први пут изведен 1938. године у Брну у Чехословачкој. Слушамо одломкe из балетске партитуре у избору Станислава Кочановског.

мр Aсја Радоњић