Два монументална дела – раме уз раме. Хорску симфонију Звона, сам Рахмањинов је још за живота издвојио као једно од својих најдражих дела. Писано према мотивима истоимене песме Едгара Алана Поа, ово грандиозно остварење у четири става описује звона која живот чине: од дечје игре до погребне поворке.

Чувени мотив Dies Irae који се чује у финалу Звона, Рахмањинов је инкорпорирао и у своју Симфонију бр. 3. Последња композиторова симфонија, значајна је прекретница у његовом стваралаштву: коначни раскид са ексцесима романтизма и рађање уметника у пуној зрелости. Уз учешће Хора РТС, диригује Габријел Фелц – осведочени стручњак за Рахмањинова, и добитник Prix Rachmaninoff коју додељује Фондација Сергеј Рахмањинов.

Иако у стваралаштву Сергеја Рахмањинова (1873-1943) доминирају дела са клавиром, његов значајан део је написан у различитим вокалним формама. Поред бројних соло-песама и три опере, настала су и два велика хорска дела a cappella – Литургија Св. Јована Златоустог (1910) и Свеноћно бдење (1915), а потпуно специфично место у његовом опусу заузимају Звона, поема за солисте, хор и оркестар, заснована на истоименој поеми Едгара Алана Поа у слободном преводу Константина Балмонта. Од малих ногу фасциниран звуком звона, као симболом духовне и културне снаге, почео је да компонује ово остварење почетком 1913. године у Риму, одређујући његов жанр као хорску симфонију или вокално-симфонијску поему. Звона је посветио свом пријатељу, холандском диригенту Вилему Менгелбергу и његовом оркестру Концертгебау. Први пут су изведена крајем 1913. године у Санкт Петербургу са хором, солистима и оркестром Маријинског театра под управом аутора, а неколико недеља касније одржана је и московска премијера у којој су учествовали солисти и хор Бољшог театра. Успех у оба града је био огроман, иако су критичари били подељени, а самом композитору је ово дело било једно од омиљених дела. 

Кроз четири става је приказан цео животни пут човека – од детињства пуног радосних нада до смрти, истичући четири аспекта живота: рођење, венчање, страх и смрт. Рахмањинов је својим остварењем симболику, толико значајну код Поа и Балмонта, потиснуо у други план, дајући стиховима „руско месо и крв“.

У стилско-изражајном смислу, Звона приказују напету атмосферу уочи избијања Првог светског рата. Према речима Асафјева, музика је дефинисана „фузијом анксиозних фаза у осећањима Рахмањинова, са његовим интуитивним схватањем дубоких стрепњи у руском друштву”, док су музички мотиви дела интонативно блиски древним руским тужбалицама и средњовековном напеву Dies irae. Четири строфе текста су природно омогућиле поделу музичког ткива на четири става симфонијског циклуса при чему сваки од њих поседује јединство расположења, без значајних контраста. Први став не одговара класичном симфонијском сонатном облику, други став има улогу лирског адађа, трећи став је злослутни демонски скерцо, а нетипично, тужно финале је инспирисано Шестом симфонијом Чајковског. У оваквој форми доминира симфонијски елемент, док солистички и хорски гласови само допуњују и коментаришу звучну слику.

Први став представља слику спокојне младости, зимске вожње санкама уз звоњаву сребрних звончића у убрзаном ритму трчања. Суптилну оркестрацију са почетка замењују тамнији колорит и гушће оркестарске боје, а хор изводи архаичну мелодију као да све тоне у магични сан; али, убрзано трчање се поново враћа. У другом ставу којом доминира нежна лирика уз свечано узбуђење чују се свадбена златна звона. У трећем ставу, симфонијском скерцу, звоне звона за узбуну уз слике пламена и ватре као асоцијације на надолазеће ратне сукобе. Ово је тријумф злих сила, апокалиптична слика опште катастрофе, након које долази финале, тужни епилог животног пута уз звук гвоздених звона. Погребна атмосфера одјекује кратким псалмодичним фразама солисте и хора. Сабласне, кошмарне визије на тренутак уносе анксиозност, а архаична мелодија првог става, сада постаје изобличена и сломљена. Завршетак не доноси очекивани очај, већ топли, етерични звук духовности и мира који су превладали. 

Рад на Симфонији бр. 3 оп. 44 у а-молу Сергеј Рахмањинов је започео 1935. године, понесен успехом својих Варијација на Паганинијеву тему. Дело је завршио 1936, а 6. новембра исте године премијерно је извео Филаделфија оркестар под управом Леополда Стоковског. Иако су мишљења критичара и утисци публике били негативни, Рахмањинов је био сигуран у вредност свог остварења, а приликом првог снимања дела 1939. године дириговао је истим оркестром. Тек приликом ревалоризације ауторовог стваралачког опуса до кога је дошло седамдесетих година протеклог века, ова симфонија је посматрана из позитивније визуре, што је резултирало снимањима и извођењима на светским концертним сценама која су интензивирана последњих деценија.

По својим мелодијским и ритмичким карактеристикама, Симфонија бр. 3 је типично руска, што је нарочито упечатљиво у плесним ритмовима финала. Оно што је чини специфичном у односу на претходна два симфонијска дела, јесте већа економичност средстава. Као противтежу овој сведености, коју је Рахмањинов први пут применио у Рапсодији на тему Паганинија, аутор постиже већу експресивност и снажнији емоционални потенцијал дела.

Формално, Симфонија бр. 3 је конципирана као троставачна, при чему централни став заузима улогу лаганог става и скерца, симфонијске иновације коју је увео Рахмањинов. Читаво дело повезује кратка мото-тема која се појављује у различитим облицима и трансформише у сваком ставу, повезујући читав симфонијски циклус. Руска фолклорна мелодика и ритмови показују носталгију за домовином за коју је знао, у то време, да ју је заувек напустио. 

Даница Максимовић