Позната је легенда о композитору и виолинском виртуозу Николу Паганинију, чији су савременици сматрали да толико добро свира да мора да има склопљен пакт са ђаволом. Ђавољи виолиниста нашег доба свакако је нестварни Сергеј Крилов, који је својим невероватним интерпретацијама обележио протекле сезоне оркестра. Ђаволска посла се настављају у Сен-Сансовом Плесу мртвих након којег ћемо, сасвим ексклузивно чути симфонијску поему Густава Малера Последњи испраћај, која је накнадно редигована, постала први став Малерове Друге симфоније.

Иван Бркљачић (1977), продекан и редовни професор Факултета музичке уметности у Београду, представник је средње генерације српских композитора чији опус обухвата бројне солистичке, камерне и оркестарске композиције (међу њима и концерт за клавир и концерт за саксофон), извођене широм Европе, у САД-у, Канади, Бразилу, Аргентини, Аустралији, Хонг Конгу, Јапану… Такође, аутор је музике за више десетина позоришних представа, филм и ТВ серију. У години обележавања стогодишњице Београдске филхармоније, Бркљачић обележава и свој лични јубилеј – тридесет година уметничког деловања.

Откуцаји давно заборављеног сата је поруџбина Београдске филхармоније из 2005. године, премијерно изведена 10. фебруара 2006. Тада је млади Бркљачић, музичким откуцајима желео да представи успомену на драге претке, захваљујући чијој снази и дејству је поглед у будућност лакши и узбудљивији. Када се из прошлости црпи потенцијал за будућност, свест о квалитету садашњег тренутка дуже траје. Откуцаји такође указују на неминовност различитих пулсација у животима људи. Кроз стабилне, променљиве, тензионе, разигране и безазлене пулсације, Бркљачић је изградио форму Откуцаја у пет великих целина са епилогом, у којима су садржане константне антиципације и реминисценције музичких материјала.

(Иван Бркљачић, јануар 2024)

Нема сумње да је чувени италијански уметник Николо Паганини (1782-1840) био много више од виртуоза и композитора: његово име представља парадигму специфичног типа музичара који је оставио велики траг на читав 19. век. Паганини је један од највећих и најпрослављенијих виртуоза свог времена и један од утемељивача модерне виолинске технике. Као чудо од детета владао је концертним сценама Италије, а 1808. године напустио је место диригента и соло виолинисте како би се посветио солистичкој каријери, убрзо освојивши симпатије публике и музичких стручњака у Аустрији, Немачкој, Енглеској и Француској. Компоновао је сопствена дела са којима се ексклузивно представљао концертној публици. Свој уметнички кредо Паганини је представио 1820. године, са 24 каприча оп. 1, а већина његових дела имала су значајан утицај на еволуцију виолинске технике. Поред бројних камерних остварења, написао је и шест концерата за виолину и оркестар, а готово читав његов стваралачки опус намењен је виолини. Паганинијева музика послужила је као инспирација многим познатим композиторима, међу којима су Лист, Шуман, Брамс, Рахмањинов, Лутославски, Лојд Вебер и други, који су писали варијације на његове теме.

Концерт за виолину и оркестар бр. 1, оп. 6, у Де-дуру, настао је 1817-18. године, у време када је Паганини интензивно концертирао по Италији. У првим едицијама из 1851. године, концерт је публикован са оркестарском пратњом написаном у Ес-дуру, и солистичком деоницом забележеном у Де-дуру. Како би постигао већу бриљантност и ефекте које није могуће извести уз стандардно штимовање на де-жици, Паганини је свој инструмент наштимовао за полустепен више, те је тадашња публика, не схвативши шта је урадио, била запрепашћена оним што се чинило да солиста може да одсвира.

Формално, концерт је конципиран у традиционална три става: брз-лаган-брз, док стилски показује велики утицај италијанског бел канто стила, нарочито Паганинијевог млађег савременика Ђоакина Росинија.

Године 1872. француски композитор Камиј Сен-Санс (1835-1921) написао је Плес мртвих за глас и клавир. Две године касније, дело је аранжирао за оркестар, доделивши вокалну деоницу виолини, и тако створио трећу, од укупно четири симфонијске поеме.

Према легенди, сваке године на Ноћ вештица, у поноћ, представљеној са дванаест истих тонова које откуцава харфа, мртви се дижу из гробова и плешу, а звук њихових костију дочарава специфична боја ксилофона. Плес мртвих траје док се не зачују петлови, који су дочарани мелодијом коју изводи обоа.

Композитор користи чувени литургијски напев Dies irae, који репрезентује смрт, овог пута у карикираном виду. Мотив смрти је у овом контексту директно повезан са садржајем симфонијске поеме која се често може чути у остварењима многих романтичарских аутора попут Берлиоза, Шостаковича, Рахмањинова, Малера и Листа.

У време док још увек иза себе није имао ниједно опсежно оркестарско дело изузев кантате из 1880, Густав Малер (1860–1911) је 1888. године написао симфонијски став под називом Последњи испраћај (Totenfeier). Намера му је била да то буде први став будуће симфоније у це-молу, али је у међувремену започео рад и на другим симфонијским делима. Тако су настале прве песме из Дечаковог чудесног рога и остварења која данас знамо као Симфонија бр. 1 и први став Симфоније бр. 2 у це-молу (Симфоније ускрснућа).

Као независно дело, симфонијски поему Последњи испраћај, Малер је дириговао само једном, 16. марта 1896. године у Берлину, што је било неколико месеци након премијере комплетне Симфоније бр. 2 (13. децембра 1895. године). Приликом извођења, композиција је свирана из рукописа, неколико месеци раније коришћеног за извођење комплетне Симфоније (бр. 2), а на програму је писало: Последњи испраћај, први став из Симфоније за велики оркестар у це-молу.

Уз овај став, композитор је забележио и програм: На гробу вољене особе. Његова борба, његова патња и жеља промичу пред очима. Питања се намећу: шта значи смрт – да ли постоји наставак?

Последњи испраћај се данас третира као рана верзија првог става Симфоније ускрснућа, и до скоро се ретко изводио као засебно дело. Последњих година, међутим, његово извођење постаје актуелно, а Београдска филхармонија једна је од неколицине светских оркестара која је у свој програм укључила овај ексклузивитет.

мр Aсја Радоњић