Још једним померањем граница, пред себе постављамо нове извођачке изазове.

Београдска филхармонија достиже још један од својих уметничких врхунаца, маратонском интерпретацијом монументалне петосатне музичке драме Тристан и Изолда. Предвођен шефом-диригентом Габријелом Фелцом и импресивном интернационалном певачком поставом као и Хор Опере Српског народног позоришта, оркестар ће за београдску публику концертно извести ово дело, које се на српској музичкој сцени поново налази након скоро пола века паузе.

I чин: 17:00–18:20

1. пауза: 18:20–18:50

II чин: 18:50–19:55

2. пауза: 19:55–20:25

III чин: 20:25–21:30

Најзначајнији допринос развоју оперског жанра представља опус Рихарда Вагнера (1813-1883). После његових младалачких дела (Виле, Забрана љубави), композиторов оперски опус развијао се на традицији романтичарске опере (Риенци, Холанђанин луталица, Танхојзер, Лоенгрин). Вагнеров есеј Опера и драма из 1851. године донео је преокрет у третману опере какву је историја до тада познавала, а његови примери реализовани су у четири остварења из циклуса Прстен Нибелунга – Рајнско злато, Валкире, Зигфрид и Сумрак богова. Ова тетралогија је била круна настојања да у музичко-сценским делима кроз концепт Gesamtkunstwerka (јединственог уметничког дела) обједини музику и драму, као и остале, поетске и визуелне елементе. Њихова тематика потиче из германске митологије – исландске поеме Еда, као и скандинавске Саге о Нибелунзима, чије је приче композитор ујединио, а затим модификовао за либрета, пишући их обрнутим редом од садашњег редоследа у тетралогији. Током рада на Зигфриду компоновао је ремек-дело, Тристан и Изолдам, и комичну оперу Мајстори певачи, док последње остварење тог жанра представља опера Парсифал.

Због револуционарних дешавања у Саксонији у којима је учествовао, Рихард Вагнер је 1849. године пронашао уточиште и политички егзил у Швајцарској. Тамо је добио снажну финансијску подршку богатог трговца Ота Везендонка, упуштајући се, иако и сам ожењен, у романсу са његовом женом Матилдом. Управо је ова забрањена љубав имала непосредни подстицај за настанак музичке драме Тристан и Изолда. Вагнер ју је написао према келтској легенди из XII века о несрећној љубави између племића Тристана и принцезе Изоте, која је имала велики значај у западноевропској култури различитих народа током средњег века. Поред проучавања многих верзија, епска поема Тристан, коју је на немачком језику обрадио Готфрид фон Штрасбург, послужила је као основа за либрето који је Вагнер, као и код својих осталих дела, самостално написао. Значајни утицај имала су и философска начела Шопенхауера, а највише примат воље као фундаменталне силе постојања која није никад потпуно задовољена и која покреће све људске пориве и жеље, доводећи до циклуса чежње и патње. Његова идеја да је музика била најважнија од свих уметности, јер директно изражава вољу, додатно га је приближила Вагнеру. Иако је композитор сматрао да ће не тако велики извођачки апарат и скромни продукцијски захтеви бити олакшавајућа околност у његовом убеђивању директора оперских кућа широм света да изведу Тристана и Изолду, ипак је изузетна сложеност извођачких деоница била одлучујућа, јер је далеко надмашивала све оно што су музичари до тада познавали. Поред два насловна лика, који доминирају својим музичким, техничким и сценским захтевима, може се рећи да највећи терет носи оркестар градећи густо полифоно хроматско ткиво уз колористичке ефекте, од громогласних кулминација до деликатних сола, у непрекинутом музичком току. Зато је од завршетка партитуре 1859. године (прве скице датирају из 1854), премијера одиграна тек 1865. у Минхену под палицом Ханса фон Билова.

Насупрот Прстену, у којем подједнаки значај имају музика и драма, у Тристану је фаворизована музика. Можда се зато ово дело сматра највише симфонијским, а објашњење лежи у чињеници да је Вагнер музички материјал овог остварења писао пре него што је завршио либрето. Без обзира на то, ово дело се терминолошки одређује као музичка драма, а не као опера у стандардном романтичарском смислу. Остварење којим доминирају лирика и снага осећања конципирано је у три чина, а музички га заокружују два најпознатија одломка, Прелудијум (уместо традиционалне увертире) и Љубавна смрт, као кулминација дела, који се често и самостално изводе.

Тристан и Изолда представљају прекретницу у развоју класичне музике и уцртавају даљи правац њеног развоја. Шопенхауерова идеја воље која константно покреће човека, примењена је у овом делу кроз употребу екстремне хармонске напетости, стварајући осећај вечне чежње двоје заљубљених. Она ће се музички разрешити тек на самом крају, када Изолда доживи љубав у смрти. Током читавог музичког тока, Вагнер користи изузетан распон оркестарских боја, хармоније и полифоније. Он то чини са слободом која се ретко налази у његовим ранијим операма, почев од првог сазвучја записаног у партитури, названог Тристанов акорд, који има велики значај у удаљавању од традиционалне тоналне хармоније јер уместо разрешења, прелази у други дисонантни акорд. Као и у тетралогији Прстен Нибелунга, у Тристану и Изолди могу се идентификовати лајтмотиви који се понављају, а њиховим поновним појављивањем музички се повезују моменти драмске радње.

Музичка драма Тристан и Изолда је несумњиво капитално дело светске музичке литературе и једно од најзначајнијих остварења целокупне историје музике. Београдска филхармонија ју је први пут извела у јуну 1968. године, и то сценски на пет представа на Фестивалу Два света у италијанском граду Сполету под управом Оскара Данона и Д. Фрекмана,  а затим и на пет извођења 1976. године, прво у дворани Коларчеве задужбине, а затим и на гостовањима у Љубљани, Загребу, Скопљу и Дубровнику, под палицом Живојина Здравковића.

Даница Максимовић

Mедијски спонзори