Вежите се, полећемо! Након нашег спектакуларног Бетовен маратона у једном дану у Новом Саду и Дортмунду 2022. године, јединствено музичко искуство у овој сезони представља извођење све четири Брамсове симфоније у једној концертној вечери као нови изазов који себи постављамо. Габријел Фелц поново предводи наш тим у овој трци која почиње у 18.00 часова!

Сва места за Брамс маратон су распродата – ограничен број карата за стајање за овај посебан догађај, од понедељка 1. априла је у продаји на филхармонијској благајни на Студентском тргу 11 (радно време од 10ч до 20ч). Карта важи за извођења све четири симфоније, односно за програм целокупне концертне вечери:

18ч – Ј. Брамс: Симфонија бр. 1

19ч – Ј. Брамс: Симфонија бр. 2

20ч – Ј. Брамс: Симфонија бр. 3

21ч – Ј. Брамс: Симфонија бр. 4

Своју прву симфонију Јоханес Брамс (1833-1897) завршио је 1876. године након четрнаест година рада и припрема у виду различитих оркестарских остварења мањег обима. Дело је премијерно изведено 4. новембра 1876. године под управом композиторовог пријатеља Ота Десофа. Дуготрајан рад на овом делу био је резултат Брамсове самокритичности и несигурности због које је и уништио велики број својих раних дела, али и очекивања његових савременика и публике да ће достојно наставити монументално наслеђе Лудвига ван Бетовена. Због уочљивих сличности између симфоније и различитих Бетовенових дела, нарочито главне теме финала Девете симфоније, Ханс фон Билов је дело назвао Бетовеновом Десетом. И заиста, Симфонија бр. 1 донела је јасне одјеке дела Брамсовог великог претходника, не само по енергичном, херојском карактеру и формалној концепцији, већ и у конкретној мотивској и тематској сродности са скерцом Пете, и Одом радости из Девете симфоније Л. ван Бетовена.

Лагани увод првог става у драматуршком смислу износи пролог музичког збивања које ће се одвијати у даљем току композиције. Врхунац читавог дела дешава се у завршном став, у разради народне теме химничног карактера, која се поступно развија до тријумфалног завршетка.

Надахнут успехом Прве симфоније, Јоханес Брамс је током 1877. године, за свега четири месеца компоновао своју Другу симфонију у Де-дуру. Иако је писао Клари Шуман да је његова нова симфонија прилично елегичног карактера, она је по свом позитивном расположењу и светлим, дурским бојама ипак била изненађење и за публику и за критику, а на крају и најсветлија и најпопуларнија од свих Брамсових симфонија (сва четири става су у дурским тоналитетима). Идилична расположења Друге симфоније била су одсјај Бетовенове шесте, Пасторалне симфоније, а израстање тематских материјала из језгра прве теме првог става доприносило је кохезији дела. Почетни валцер испрекидан је звуцима ловачких рогова, а радосна атмосфера преовладава над тамним тоновима тимпана, тромбона и туба у мрачном коралу. Другим ставом доминирају лирика деонице виолончела, густа хроматика, поново судбински ударци тимпана и меланхолија о којој је Брамс писао пријатељима и сарадницима. Радост се поново враћа у трећем ставу, живахном скерцу. Финале доноси кулминацију са трансформацијом мелодија тромбона из мрачног, судбинског, у оптимистично и животно.

Симфонија бр. 3, оп. 90 у Еф-дуру настала је 1883. године када је Брамс боравио на одмору у Висбадену, где се бавио ревидирањем музике коју је писао за Гетеовог Фауста. Ови прерађени фрагменти постепено су прерасли у централне делове четвороставачне симфоније. Симфонија бр. 3 премијерно је изведена исте, 1883. године, у извођењу Бечке филхармоније под управом Ханса Рихтера. Прво извођење доживело је велики успех, а чувени Едуард Ханслик је ово остварење оценио као најсавршенију Брамсову симфонију, најкомпактнију по форми и најјаснију у детаљима. С овиме се очигледно сложила и већина уметничких директора великих музичких институција, те је симфонија убрзо изведена у Берлину, Лајпцигу, Мајнингену и Висбадену. О великој популарности дела говори и податак да је сам аутор сматрао исувише популарном и превише извођеном симфонијом. Без обзира на то што је њена претерана популарност нервирала Брамса, и сам је био свестан неоспорне вредности овог ремек дела.

Драмска тензија коју доноси уводна тема првог става израсла је из треће, такозване Рајнске симфоније Роберта Шумана, Брамсовог великог пријатеља и ментора. Дуализам дура и мола одређује карактер овог става, али и дела у целини. Други став на драматуршком плану читаве симфоније представља лирски предах, а у њему кларинет има улогу солисте. Најпознатији и најпопуларнији део симфоније је њен трећи став, у којем централну, лирску тему доносе виолончела. Последњи став изразито велике енергије и снажног карактера поново доноси контраст дура и мола и оштре сукобе тематског садржаја који кулминирају и разрешавају се тек у коди, поновним јављањем Шуманове теме из почетног става.

Четврта симфонија је Брамсово последње симфонијско дело настало 1884/85. године. Премијерно је изведена у октобру 1885. под диригентском палицом композитора и већ од првог извођења стекла је популарност међу публиком. Први став је музички најкомплекснији и већ нас од првих тактова изненађује лириком необичном за почетак симфоније. Овде се препознаје Брамсово поигравање са сонатним формалним обрасцем кроз необичан хармонски и тематски развој. Другим ставом, у стилу Requiem-a троделне форме доминиран тема у деоници хорни која се развија кроз оквирне делове, док средишњи одсек доноси дозу оптимизма. Једини драматуршки контраст у симфонијском циклусу је трећи став. Његова особеност је радосна музика велике енергије, необична за Брамсов музички рукопис. Финале представља велики омаж Јохану Себастијану Баху – сет од 32 варијације на тему у басовској линији (позајмљену из Бахове кантате бр. 150) у форми строге пасакаље. Овај спој симфонијског става и пасакаље не представља академску стилску вежбу, већ врхунац композиционог умећа комбиновања две форме и технике, које датирају из различитих периода. Поглед на финале је заправо симфонијски циклус у малом – првих осам варијација има функцију првог става, затим следе четири варијације у лаганом темпу, плесна секвенца у форми скерца и драматична група завршних варијација са тријумфалним завршетком.

мр Асја Радоњић