Публика није увек у праву! На нашем петом наступу са мега-звездом Николајем Луганским, свирамо Клавирски концерт бр. 1 Јоханеса Брамса. Ово велико дело које је композитор писао скоро пет година, имало је низ неуспешних премијера, а слушаоци су коментарисали да садржи “најгоре дисонанце и најнепријатније звуке”. Концерту је требало више од 20 година да превазиђе своју лошу репутацију, а данас је стални део концертних репертоара. 

Не рачуна се – овим речима је Брукнер прецртао и отписао Симфонију у де-молу када је дошло време да попише сва своја дела. Груби коментари једног диригента наводно су били разлог за ову одлуку, која је имала далекосежне последице – Нултој симфонији требало је више од пола века да буде објављена, и први пут изведена. Да ова композиција итекако завређује пажњу, показујемо предвођени Станиславом Кочановским.

Клавирски концерти Јоханеса Брамса (1833-1897) представљају један од врхунаца клавирске литературе и вечити изазов за пијанисте, не само по својој обимности, већ и по изразитим техничким и музичким захтевима. Концерт за клавир и оркестар бр. 1 дело је младог, двадесетогодишњег Брамса, па и поред те чињенице представља дело изузетне снаге и зрелости. Концерт је првобитно био замишљен као соната за два клавира, а нешто касније га је композитор наменио оркестру у форми симфоније, чији је први став чак комплетно оркестрирао. Подстицај за компоновање Брамс је пронашао у трагичној судбини блиског пријатеља Роберта Шумана, после чије смрти се зближио са његовом супругом Кларом. Инспирисан звуцима Бетовенове Девете симфоније коју је први пут чуо, композитор је 1856. написао монументално дело, велике драмске снаге у којем су на маестралан начин изједначене улоге солисте и оркестра, те је с разлогом често називано симфонијом са облигатним клавиром. Форма првог става је строги сонатни облик, без обзира на групе тема које су касније постале Брамсов заштитни знак. Монументални оркестарски звук на почетку става супротстављен је деликатном клавирском звуку. Други став је инспирисан нежним осећањима према породици Шуман (према мишљењима неких аутора сматран је реквијемом за Роберта Шумана), чије се арабеске претварају у солистичку каденцу после које следи оркестарска кода. Финале у форми ронда доноси разраду три теме по угледу на финале Бетовеновог Трећег клавирског концерта и пружа простор солисти за виртуозитет. Солистичка каденца у Баховом стилу води до оркестарског завршетка у дурском тоналитету.

Очаран грандиозним Бетовеновим симфонијама, Антон Брукнер (1824-1896) до својих зрелих година није компоновао дела тог жанра. До тада је био познат у бечким музичким круговима као солидан оргуљаш и композитор монументалних миса. Прва Брукнерова симфонијска остварења доживела су фијаско, а незадовољство публике и критичара довело је до личне несигурности, која је резултирала сталним преправкама или скраћењима дела.

Након премијере Прве симфоније 1868. године, Брукнер је провео девет месеци радећи на симфонијском делу. У нади да ће бити изведено на неком од концерата Бечке филхармоније, дао га је њиховом диригенту Оту Десофу, који је након проучене партитуре питао композитора „Где је прва тема?“ Разочарани композитор је дело одложио, потпуно одуставши од даљих намера да се дело изведе. На насловној страни партитуре је дописао „анулирано“ уз знак Ø, што је касније (погрешно) протумачено као број нула.

Симфонија у де-молу, Нулта доживела је своју премијеру 28 година након композиторове смрти, 1924. године Клостернојбургу, под управом Франца Мојсла. Иако је тако дуго времена била заборављена, и након тога је требало да прође неколико деценија да би коначно нашла своје место на симфонијском репертоару. Њен стил јасно указује на високе домете које су десегла Брукнерова каснија дела, нарочито у Симфонији бр. 3 која је написана у истом тоналитету.

Почетни остинато првог и најдужег става који суштински мења прву тему, показује сличност са истим поступком који је композитор употребио на почетку Прве симфоније.  Лагани став је написан са типичним Брукнеровим даром за лирске мелодије уз третман лимених инструмената типичан за Вагнеров стил којим је био инспирисан. Почетна тема скерца представља реминисценцију мотива „Манхајмске ракете“, типичног за период преткласике. Финале, једно од најкраћих у композиторовом симфонијском опусу, започиње потпуно нестандардно лаганим уводом и иницира контрапунктско мајсторство које ће се видети у Петој симфонији. Подстакнут Бетовеновим утицајем, завршни тоналитет симфоније је истоимени дурски.

Даница Максимовић