Између наступа у Питсбургу и Хамбургу, истакнути виолиниста Вадим Глузман се трећи пут враћа Београдској филхармонији. Уз Шостаковичев Други концерт за виолину и оркестар изводимо и романтичарски бисер, Ноћ на голом брду Мусоргског и Четврту симфонију Карла Нилсена, са поднасловом Неуништива.
Снажно утемељен у традицији руске симфонијске музике која је започела са Глинкином Камаринскајом и наставила са великим симфонијским опусом Балакирјева, Модест Мусоргски (1839-1881) је свој печат овом жанру у руској музици дао тонском сликом Ноћ на голом брду. Оригинална верзија није изведена током композиторовог живота, а први пут је штампана тек 1967. године. Несумњив утицај на настанак дела имали су Листов Плес смрти и Берлиозово финале Фантастичне симфоније, а текстуалне подлоге биле су Гогољева прича Ноћ Светог Ивана и Менгденов комад Вештице. Делимично прерађене првобитне верзије (за клавир и оркестар, и за хор и оркестар), Мусоргски је накнадно искористио у операма Млада и Сорочински сајам, а поднаслови, који су настали током рада на делу, сугеришу програм: Збор вештица, Воз сатана, Црна миса и Врзино коло. Сам композитор окарактерисао је ово дело као изразито национално. Иако многи сматрају да је Римски-Корсаков својом оркестрацијом одузео душу делу и примирио паганске духове и вештице окупљене на ноћном поселу на Ивањдан, ова верзија из пера великог мајстора оркестрације данас је чешће заступљена на репертоару, него композиторова оригинална верзија.
Други концерт за виолину и оркестар оп. 129 у цис-молу је најмање познат од свих концерата Дмитрија Шостаковича (1906-1975). Написан 1967. године, двадесет година после првог концерта за виолину и оркестар, уједно је и последње композиторово концертантно дело. Намењен је као поклон за 60. рођендан Давиду Ојстраху, који је дело и премијерно извео исте године са Московском филхармонијом и Кирилом Кондрашином. Концерт, који је написан у цис-молу ─ необичном избору за виолину ─ карактеришу типичне особине Шостаковичевог касног периода: поједностављене фактуре и дубина емоција.
Медитација којом почиње дело поставља принцип, и подсећа на први став Првог концерта. Композитор је дефинисао ову тему као мотив издаје, који се повезује са режимом Брежњева у коме су дисиденти (а међу њима и Шостакович), прогањани. Затим се лирска медитација трансформише у френетичну, чак гротескну тему, а завршетак става краси контрапунктска каденца. Врхунац другог става елегичног расположења је изузетна каденца солисте у пратњи тимпана, док се у трећем, виртуозном ставу, на њиховом фону појављују реминисценције на претходне ставове и поново дугачка каденца као виртуозност сама по себи, и манифест читавог дела.
Музика је живот и, као и живот, неуништива ─ рекао је дански композитор Карл Нилсен (1865-1931) о својој Четвртој симфонији. Иако композитор то није конкретно назначио, сматра се да је дело, настало 1916. године, заправо снажна реакција уметника на Први светски рат. Композицији је дао поднаслов Неуништива.
Нилсен је, попут Густава Малера, током свог живота био окупиран диригентском каријером, и компоновао је између наступа. Вероватно је то разлог што се у његовим делима могу чути незнатни стваралачки утицаји Брамса, Дворжака, Сибелијуса и других.
Симфонија је конципирана у четири међусобно повезана става, који се изводе без паузе. Налет демонске енергије који је избио у првом ставу, чини се да је немогуће обуздати. Музички ток се смирује и наступа друга тема, која подсећа на стилски израз Јана Сибелијуса. Следи други став, Allegretto, који има драматуршку улогу интермеца; трећи је лагана кантилена, која доноси дискретну најаву тематског материјала последњег става. Главна тема финала представља синтезу лирске теме првог и делова лаганог става. Тренуци егзалтације прекинути су драмским моментима које потцртава деоница тимпана. Завршетак је написан у грандиозној симфонијској традицији 19. века, атрактиван и снажан.
мр Асја Радоњић
