“Београд одише попут правог космополитског града и има велику улогу у мојој каријери”, истакла је филмска звезда у ексклузивном разговору за пети број Филхармонија магазин у Српском телеграфу уочи новог сусрета с пријатељима у Србији.
“Београд одише попут правог космополитског града и има велику улогу у мојој каријери”, истакла је филмска звезда у ексклузивном разговору за пети број Филхармонија магазин у Српском телеграфу уочи новог сусрета с пријатељима у Србији.
Српска премијера филма “Бела врана” с потписом прослављеног глумца Рејфа Фајнса као редитеља одржана је 23. фебруара у оквиру такмичарског програма 47. Феста.
Исте вечери филмској звезди уручена је награда Београдски победник за досадашње стваралаштво. Фајнс има наш пасош и радо је виђен гост српске престонице, с којом је остварио посебну везу још из времена кад је овде снимао редитељски првенац “Кориолан”. И његово ново остварење делом је снимано у Београду и финансирано из буџета Србије, а у причи о легендарном руском балетану важно место има и Београдска филхармонија. Осим пословних веза и званичних посета, чувени филмаџија сада има и пријатеље који га враћају у Србију, за Филхармонија магазин (месечни додатак у Српском телеграфу) не крије да помало резервисан менталитет Енглеза загрева једним локалним специјалитетом…
*Политички деградирана, финансијски и социјално исцепкана након деведесетих и бомбардовања 1999, Србија вам је деловала као пристојно место за снимање филмова. Шта вас је довело овамо упркос свему?
Тражио сам локацију за “Кориолан”. Требао ми је град, који располаже разноврсним урбаним местима – пијацама, парламентом, улицама савремене стамбене архитектуре… Требао ми је град који има избрушен карактер, а Београд је понудио раскошан број локација, баш какве су одговарале мом концепту и верзији данашњег Рима.
*Неки би рекли да имате бар 62 милиона разлога да се у Србији осећате као код куће. Ако сте уопште имали времена и прилике, шта је допринело да се осећате као свој на своме, као прави Србин?
Београд одише попут правог космополитског града којим буја дарежљивост српске нарави. Осећао сам се добродошлим. Али ја сам Енглез! То ме чини понекад врло резервисаним и опрезним. Нисам ја још прави Србин, пријала би ми једна велика ињекција српске душе!
*Након Шекспира, шта вас је увукло у животну причу Рудолфа Нурејева?
Дух Рудолфа Нурејева увукао ме је у животну причу Рудолфа Нурејева.
*Показали сте кроз свој рад да сте политички и друштвено одговорни. Да ли је уопште могуће бити релевантан као уметник ако занемарујете политичке конотације у савременом стваралаштву?
Чини ми се да су ти политички и социјални аспекти пројеката на којима радим дошли са годинама, да сам их постајао свестан како сам сазревао. Велико је питање шта су заправо одговорности уметника. И чини ми се да читав живот прође у покушају да се на ово питање одговори. Али важно је сачувати и смисао за хумор. Па не мора све да буде важно.
*Слушајући вести, закључујемо да је свет гадно место. Милиони без дома, у бегу од глади, ратова… Видите ли светло на крају тунела?
Тешко је задржати потпуно оптимистички поглед на свет.
*Музика у овом филму готово да има сопствени живот. Колико пажљиво бирате музику за своје филмове и шта вам је ту најважније?
Искрено, опрезан сам кад је реч о количини и доминантности музике у филмовима. Јасно, ово је филм о младом Нурејеву и, наравно, да ће бити музике. Могу вам рећи да има поприличан број одломака чувених балета, али је сарадња са Иланом Ешкеријем (Илан Ешкери) била јако креативна и његова музика је плод бројних наших дискусија. Било је јако узбудљиво чути како Илан развија крајњу нумеру.
*Колико вам је Београдска филхармонија помогла у стварању музике за “Белу врану”?
Београдска филхармонија је била од велике помоћи за прављење кључних балетских партитура. Био сам узбуђен слушајући их како свирају музику за филм. Дубоко сам им захвалан!
*Поуздано знамо да су музичари били одушевљени што су вас упознали. Како се ви сећате тог сусрета?
Сећам се преданости са којом су свирали и била је привилегија слушати их док снимају.
*Након успеха “Шиндлерове листе” да ли сте мислили да је то врхунац ваше каријере или да најбоље тек долази?
Мислим да није здраво за глумца да уопште мари за врхунце каријере. Нормално, био сам свестан да је “Шиндлерова листа” огроман успех у том тренутку. Не можете унапред знати судбину и живот било ког филма. Најважније је да будеш најбољи што можеш.
*Где се осећате најугодније – испред или иза камере и како се глумац и редитељ у вама слажу?
Имам утисак да сам стекао мало више самопоуздања иза камере. Мада, вероватно никада није најбоље бити претерано опуштен, ни као редитељ ни као глумац. С друге стране, оба задатка захтевају одређену меру сигурности јер може бити зезнуто ако ти је самопоуздање пољуљано. А редитељ и глумац се добро слажу, тек ту и тамо дође до мале несугласице.
*Како излазите на крај са славом, како остајете на земљи?
Приватност ми је јако важна. Добар начин да се остане са обе ноге на земљи је да имаш добре пријатеље и подршку породице. Да се разумемо, читава та идеја о слави је потпуна илузија. Много тога је чисто срање.
*Овогодишњи сте лауреат Феста. Након што сте добили толико највиших еснафских признања, шта вам значи ово наше?
Без сумње бити лауреат београдског Феста за мене је нешто специјално. Снимио сам два филма у Београду, два филма која су ми јако важна и која сам оба и режирао, без поговора значе да овај град има велику улогу у мојој каријери. Почаствован сам.
*А шта би вас трећи пут вратило у Србију?
Да видим пријатеље, да пијем дуњу и снимам филм!
Рејф Фајнс је освојио филмску публику и критику промишљеним, вишеслојним и дубоким улогама у “Енглеском пацијенту” и “Шиндлеровој листи”. За љубитеље мало другачијег жанра потпуно друго лице иначе врсни позоришни глумац показао је у хорор-трилеру “Црвени змај”. Најмлађе гледаоце саблажњавао је годинама у франшизи о Харију Потеру као Лорд Волдемор, али је ту фаму разбио у једном интервјуу поручивши да, ако је некоме Волдемор стварно страшан, само нека буде свестан да је он, кракати Фајнс, испод одоре носио хеланке које је једва навукао до колена. У гардероби, каже, није било већих. Најстарији је од шесторо уметнички надарене деце фотографа Мајка Фајнса и књижевнице Џенифер Лаш. Фајнс је уврштен на Дибретову листу најутицајнијих људи у Великој Британији, а од 1999. је и амбасадор Уницефа.
Играч који је запањио свет
“Бела врана” говори о Рудолфу Нурејеву, легендарном руском балетану који је направио нечувени скандал када је у тренутку када је Хладни рат био на врхунцу, 1961. побегао на запад из СССР. Фајнс у овом филму даје увид у уметников рани живот – филм почиње његовим рођењем у возу Транссибирске железнице и прати га на путу да постане један од највећих балетана своје генерације. На путовањима у иностранство Нурејев је одлазио у пратњи КГБ и његово понашање је било строго ограничено, али је ипак имао прилике да стекне важне пријатеље, попут францускиње Кларе (Адел Ексарчопулос), која је била у могућности да му обезбеди политички азил. Прича природно кулминира моментом када је Нурејев одлучио да побегне својим пратиоцима и никада се више не врати у Совјетски Савез. Играју Олег Ивенко, Рејф Фајнс, Луис Хофман, Сергеј Полуњин, Адел Ексарчопулос.
Српска премијера филма “Бела врана” с потписом прослављеног глумца Рејфа Фајнса као редитеља одржана је 23. фебруара у оквиру такмичарског програма 47. Феста.
Исте вечери филмској звезди уручена је награда Београдски победник за досадашње стваралаштво. Фајнс има наш пасош и радо је виђен гост српске престонице, с којом је остварио посебну везу још из времена кад је овде снимао редитељски првенац “Кориолан”. И његово ново остварење делом је снимано у Београду и финансирано из буџета Србије, а у причи о легендарном руском балетану важно место има и Београдска филхармонија. Осим пословних веза и званичних посета, чувени филмаџија сада има и пријатеље који га враћају у Србију, за Филхармонија магазин (месечни додатак у Српском телеграфу) не крије да помало резервисан менталитет Енглеза загрева једним локалним специјалитетом…
