РУЖА ЦИВИЛИЗАЦИЈА – ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ
Вековима је један мали појас дунавске обале који се протеже паралелно са Великим ратним острвом до Ушћа, испод Београда, био подручје древне границе источних и западних царстава. Царства су настајала и нестајала, али је граница остајала као место сукоба и укрштања цивилизација и империја, од Угарске и Византије до Хабсбуршке монархије и Отоманског царства. Место верских и културних прожимања, које је често било поприште ратова, али, ништа мање, и извор највећих победа цивилизације над варварством.
Попут руже ветрова, ово раскршће култура представља Ружу цивилизација, јединствено срце геокултурног укрштања Истока и Запада, Севера и Југа. У ту Ружу цивилизација улива се и и излази из ње Дунав, као древни пут између Централне и Источне Европе. Та магистрала светова у једном историјском и духовном смислу Београдску филхармонију, заједно са Бечком, Братиславском и Будимпаштанском, уводи у ред дунавских филхармонија.
Та јака симболика, чији историјски подтекст надилази чак и онај који са собом носе Гибралтар и Босфор, јединствена је у свету и представља саму квинтесенцију Балкана. Препознавање тог сегмента културног епицентра Западног Балкана јесте афирмација мира и сарадње у региону, који само на тај начин нема улогу конфиктне периферије, већ барометра просперитета нове епохе у којој се Европа и Азија, Медитеран и Балтик увезују кроз нераскидиве нити културне и економске интеграције.
Као универзални језик, у тој визији музика је више од симбола. Музика је наприродније древно средство комуникације, које Балкан чини местом динамичних интеракција и модела укрштања разлика.
Ако желимо да Београд буде културна престоница Европе, довољно је да, за почетак, креативно препознамо своје компаративне предности које су градили векови пре нас, и да дефинишемо визију града који ће по својој архитектури, културним садржајима, оригиналности и квалитету живота бити препознат као европска метропола.
Имамо прилику да симболичку снагу концепта „Руже цивилизација“ преточимо у урбанистичку визију модерне Србије, а изградњом прве концертне дворане на обали Дунава ова симболика добија и своје физичко отелотворење.
Зграда Београдске филхармоније, као пројекат којим се не обележавају конфликти, већ векови културног прожимања на овом простору, симболичка је визија будућности и оног њеног креативног аспекта укрштања различитих култура. Ружа цивилизација је омаж вековима мира, у прошлости и, још више, будућности. Она је победа цивилизације над варварством.