Први кораци

Период између два светска рата у Београду обележила су настојања музичара да обогате и унапреде уметнички живот престонице, угледајући се на велике европске метрополе. Тако је оркестар, састављен од музичара Опере Народног позоришта, наставника београдских музичких школа и неколицине аматера, 13. јуна 1923. године, одржао свој први концерт под званичним именом Београдска филхармонија. Њен оснивач, уметнички директор и шеф-диригент био је Стеван Христић (1885-1958), један од најзначајнијих српских композитора и диригената. Упркос лошим условима рада и бројним проблемима, Филхармонија је током овог, тзв. Христићевог периода (1923-1936), установила систем претплатничких концерата, са гостовањима домаћих и страних уметника, и започела рад на савлађивању класичног, као и тада савременог репертоара.

Након првог међународног гостовања које је оркестар остварио у Софији, 1936. године, уметничко вођство преузео је Ловро Матачић (1899-1985), који је значајно допринео подизању извођачког нивоа и реномеа Београдске филхармоније, на чијем челу је био до почетка Другог светског рата. У том периоду, на концертном подијуму су се, у интерпретацији Београдске филхармоније, могле чути симфоније Брукнера и Малера, али и Хендловог Месије, Бетовенове Мисе солемнис и концертно извођење Вагнеровог Парсифала. Од тада датира и почетак сарадње са оркестрима из региона – Загребачком и Словеначком филхармонијом, које су у пуном саставу одржавале заједничке концерте. У овом периоду остварени су и први већи уметнички резултати, са гостовањима диригената Дмитрија Митрополуса, Јозефа Крипса, пијаниста Алфреда Кортоа, Карла Цекија, Николаја Орлова и Никите Магалова, виолинисте Георга Куленкампфа, виолончелиста Пјера Фурнијеа и Енрика Мајнардија, као и вокалних уметника Зинке Кунц, Бахрије Нури-Хаџић, Меланије Бугариновић и Јосипа Ријавеца.

Послератне године

Након ратног периода, у којем није било организоване концертне активности, Филхармонију преузима композитор и диригент Оскар Данон (1913-2009), под чијом је управом, осамнаест дана после ослобођења Београда, 7. новембра 1944. године, одржан први послератни концерт. Те године су у највећој мери обележили пригодни концерти који су пратили значајне догађаје и различите државне манифестације.

Оркестар је добио своју званичну аутономију 1951. године, назив Симфонијски оркестар Народне Републике Србије, као и новог шефа-диригента, Крешимира Барановића (1894-1975). Само годину дана касније, оркестру је трајно враћено име Београдска филхармонија, које носи и данас. Током Барановићевог десетогодишњег мандата директора и шефа-диригента, оркестар се усталио као ансамбл, са редовним наступима и абонманским концертима, а начињени су и први кораци у правцу децентрализације музичког живота. Тако је Филхармонија, поред редовних концерата у дворанама Дома синдиката и Илије М. Коларца (у којој и данас свира), такође наступала и у домовима културе, школама, биоскопима, па и фабричким халама широм Србије, али и остварила гостовања у Грчкој, Либану, Египту и Румунији. У том периоду, оркестром Београдске филхармоније је 1958. године, као лауреат диригентског такмичења у Ливерпулу, први пут дириговао и Зубин Мехта, чија посебна веза са оркестром и велико међусобно пријатељство трају и данас.

Златно доба

Барановића је 1961. године наследио Живојин Здравковић (1914-2001), који је Филхармонију, кроз њено тзв. златно доба, предводио до 1978. године. Уз Барановића и Здравковића, оркестар је често предводио и Ђура Јакшић, а од домаћих уметника наступали су диригенти Богдан Бабић, Душан Сковран, Младен Јагушт, Борислав Пашћан и Душан Миладиновић, виолиниста Бранко Пајевић, пијанисти Душан Трбојевић и Андрија Прегер, флаутиста Миодраг Азањац, кларинетиста Ернест Ачкун, као и вокални солисти Мирослав Чангаловић, Милка Стојановић, Радмила Бакочевић и Бисерка Цвејић. Своје прве наступе са Филхармонијом су у то време забележили и данас реномирани уметници: диригент Даринка Матић-Маровић, виолиниста Јован Колунџија, виолончелисткиња Ксенија Јанковић и други. Отварањем тадашње Југославије према иностранству, у овом периоду Београдска филхармонија је угостила велике уметнике међу којима су диригенти Рафаел Кубелик, Игор Маркевич, Сер Малколм Сарџент, Карл Бем, Леополд Стоковски, Кирил Кондрашин, Генадиј Рождественски, Зубин Мехта, Џон Барбироли, Рудолф Кемп, Шарл Дитоа, Неме Јарви, Арон Копланд, виолинисти Јехуди Мењухин, Давид Ојстрах, Исак Штерн, Хенрик Шеринг, Леонид Коган, Гидон Кремер, виолончелиста Андре Навара, пијанисти Артур Рубинштајн, Маурицио Полини, Свјатослав Рихтер, Алдо Чиколини, Ђина Бакхауер, Емил Гиљелс, Ивон Лорио, флаутиста Жан-Пјер Рампал и други.

Београдска филхармонија је у овом раздобљу остварила и најзначајнија гостовања у својој дотадашњој историји и представила се у срединама са дужом и далеко богатијом уметничком традицијом. Тако је оркестар наступао у Италији, Аустрији, СР Немачкој, ДР Немачкој, Бугарској, Мађарској, Румунији, Чехословачкој, СССР-у, Швајцарској, Великој Британији, Норвешкој, Мексику и на Куби. Такође, Београдска филхармонија гостовала је на реномираним међународним фестивалима као што су Прашко пролеће, Берлинске свечане недеље, Фестивал два света у Сполету, као и на фестивалима у Монтреу, Бергену и Софији. Успешни наступи резултирали су и значајним снимцима које је оркестар остварио прво за домаће, а потом и чувене светске дискографске куће Philips, Decca, и Electrola. Два издања припадала су серији Чувени оркестри Европе, где се Београдска филхармонија нашла у друштву Бечке, Берлинске и Дрезденске филхармоније, Париског оркестра и Нове филхармоније из Лондона које су, између осталих, предводили О. Клемперер, Ш. Минш и Х. фон Карајан. Београдску филхармонију су тада светски стручњаци рангирали на пето место најбољих европских оркестара, чему су допринели и снимци за угледну светску издавачку кућу EMI. Године 1970, снимак руских арија у извођењу чувеног тенора Николаја Геде и Београдске филхармоније добио је Grand Prix d’ Europe за најбољу плочу године.

Осамдесете и деведесете

Здравковића је 1978. године на месту директора, уметничког директора и шефа-диригента наследио његов некадашњи студент Ангел Шурев (1932-2004), који је на том месту био у два наврата, од 1978-79. и 1982-1983. године. Напредак оркестра настављен је, додуше, не тако интензивним, али и даље веома значајним наступима и турнејама по Италији, Чехословачкој, Мађарској и Бугарској, које су реализоване са Шуревим, а потом и са Антоном Коларом (1942), који је као шеф-диригент радио од 1979-1981. године.

Средином 80-их година прошлог века, паралелно су деловали уметнички директор Хорст Ферстер (1920-1987), од 1985-1987. године и директор и шеф-диригент Јован Шајновић (1924-2004), од 1983-1989. године, који су остварили запажене турнеје по Аустрији, Италији, Белгији, СР Немачкој и Шпанији. Највећи допринос Ферстер је дао у интерпретацијама немачког романтичарског концертног репертоара, нарочито Шумана, Брамса и Бетовена, а у овом периоду са оркестром су наступали диригенти Вероника Дударова, Ханс Граф, Владимир Федосејев, Кристијан Мандеал, виолинисти Гидон Кремер, виолончелисти Хајнрих Шиф и Мстислав Ростропович, пијанисти Александар Слободјаник, Елизабета Леонскаја и други. Од домаћих уметника, београдској публици су се тада по први пут представили данас познати пијанисти Александар Маџар, Наташа Вељковић и Рита Кинка, као и виолинисти Стефан Миленковић, Сретен Крстић и Матеја Маринковић.

Почетком 90-их година протеклог века, на чело оркестра је дошао већ тада афирмисани руски диригент Василиј Синајски (1947), који је током једне сезоне мандата шефа-диригента и уметничког директора (1990-1991) значајно допринео новом подизању уметничког нивоа и извођачког квалитета оркестра. Остао је забележен његов наступ са Мстиславом Ростроповичем, као и концерти у Шпанији, а даљи рад са оркестром прекинуле су ратне околности. У том периоду, са Београдском филхармонијом су први пут наступили диригент Иван Фишер, тада млади пијаниста Борис Березовски, виолончелисти Станислав Аполин и Александар Књазев и флаутиста Орел Николе.

Ратне године на територији Балкана Београдску филхармонију су довеле на маргине европских концертних дешавања. Међутим, њен следећи шеф-диригент Емил Табаков (1947) током четири сезоне на овој позицији (1994-1999), успео је да одржи солидан ниво и стекне велику наклоност музичара, али и београдске публике и критике. У то, за Београд и Србију, мрачно и тешко време, први пут су дошли диригенти који су наставили сарадњу са оркестром и у наступајућим годинама: Петр Вронски, Ђула Немет, Константин Кримец и Кристијан Мандеал, као и баритон Жељко Лучић, један од најпознатијих српских уметника данашњице, виолиниста Немања Радуловић, пијанисткиња Тамара Стефановић. Како фондови за културу готово да нису ни постојали, услови рада бивали су све тежи, те се институција суочила и са озбиљним техничким проблемима, а дотрајали инструментаријум достигао је ниво оних из аматерских друштава.

Нови миленијум

Период бомбардовања Србије 1999. године, па до 2001. године, који је протекао под вођством Павла Медаковића, сигурно је један од најтежих у историји Београдске филхармоније. Без организоване концертне сезоне, са спорадичним концертним наступима, и без иједног значајнијег диригента или солисте, Београдска филхармонија дочекала је политичке промене крајем 2000. године. На позив новоименованог директора Ивана Тасовца (1966), који је на овој позицији био од 2001. до 2013. године, на место шефа-диригента дошао је Урош Лајовиц (1944). Редован гост оркестра готово сваке сезоне од 1977. године, Лајовиц је на овој позицији био од 2001. до 2006. године. Овај период доноси велики преокрет у општем функционисању институције и раду оркестра, чиме се Београдска филхармонија постепено вратила на мапу значајних европских оркестара. Дошло је до смене генерација музичара, при чему су се млади уметници, школовани у светским музичким центрима, вратили у Србију и изградили нови имиџ оркестра, чији је просек старости тада био 28 година. У Београд су поново почели да долазе реномирани светски уметници, од диригената Зубина Мехте, Јиржија Коута, Бруна Вајла, Кирила Петренка, Леополда Хагера, Ена Шаоа, виолиниста Реноа Каписона и Најџела Кенедија, виолончелиста Готјеа Каписона и Гарија Хофмана, пијаниста Николаја Луганског и Дениса Мацујева, хорнисте Радована Влатковића, кларинетисте Пола Мејера, перкусионисткиње Евелин Глени и других. Оркестар је гостовао у Словенији, Аустрији и Италији. Реформисана је абонманска организација концерата и унапређен систем продаје карата. Током сезоне 2003/04, оркестар се након реконструкције, вратио у своју новоопремљену зграду, са двораном која поседује 201 место. На иницијативу Зубина Мехте, у сезони 2005/06. основан је и фонд за набавку нових инструмената, који носи име овог великог диригента. Захваљујући донацијама из буџета, као и од приватних спонзора и донатора, до данас је у нове инструменте уложено преко 1,5 милиона евра.

По одласку Лајовица са места шефа-диригента, на овој позицији се кратко задржао Доријан Вилсон (1964), који је у периоду 2006/07, до тада стандардни репертоар, употпунио делима из америчке музичке литературе. Са њим је оркестар, након дуже паузе, отишао на прву велику турнеју по Шведској и остварио прво послератно гостовање у Сарајеву.

У годинама које су уследиле, са Београдском филхармонијом су наступали истакнути светски уметници – диригенти Кшиштоф Пендерецки, Мухаи Танг, Сер Невил Маринер, Ашер Фиш, виолинисти Сара Чанг, Иври Гитлис, Лијана Исакадзе, Изабел Фауст и Жил Апап, виолончелисти Давид Герингас и Сол Габета, пијанисти Герхард Опиц, Андреј Гаврилов, Бери Даглас, Елизабета Леонскаја и Жан-Ив Тибоде, трубачи Габор Болдоцки и Сергеј Накарјаков, хорниста Радек Баборак, обоиста Алексеј Огринчук и други. Након неколико успешних наступа са Београдском филхармонијом, за шефа-диригента је именован кинески диригент Мухаи Танг који је на овој позицији био од сезоне 2010/11, закЉучно са сезоном 2014/15. За шефа диригента Београдске филхармоније од сезоне 2017/18 именован је Габријел Фелц, а од исте сезоне главни гостујући диригент биће Данијел Рајскин.

Иновативним приступом при избору концертних циклуса и појединачних програма, као и све квалитетнијим интерпретацијама, Београдска филхармонија је последњих година значајно повећала број претплатника, и обогатила репертоар новим и до сада у Београду неизведеним остварењима, која се публици представЉају убрзо након светских премијера. Резултат ових напора је чињеница да је Београдска филхармонија први оркестар у региону са распродатим картама за неколико месеци унапред.

Са оркестром наступају диригенти Михаил Јуровски, Ен Шао, Габријел Фелц, Џејн Гловер, Еиђи Оуе, Хауард Грифитс, пијанисти Фазил Сај, Симон Трпчески, ЛиЉа Зилберштајн, Елисо Вирсаладзе, Нелсон Фреире, Борис Березовски, Андреј Гаврилов, виолинисти Јулијан Рахлин, Сергеј Крилов, Вадим Рјепин, Немања Радуловић, виолончелисти Миша Мајски, Антонио Менезес, Миклош Перењи, Стивен Исерлис, Марио Брунело, Јоханес Мозер, Маја Богдановић, гитариста Шерон Избин, флаутиста Емануел Паји, харфиста Гзавије де Местр, дуо Игудесман и Џу итд.

Поред велике турнеје по Италији одржане крајем 2011. године, оркестар се оријентисао ка обнавЉању концертне активности у региону – Словенији и Хрватској, а у Дубровнику је, први пут након готово 30 година, са Зубином Мехтом и Јулијаном Рахлином, гостовао у Хрватској. Упоредо са тим, поред редовних концертних активности у Србији, Београдска филхармонија интензивно ради на међународној промоцији оркестра. Један од најзначајнијих пројеката те врсте је организовање прве турнеје по САД-у, која је са великим успехом реализована у октобру 2014. године. Због тога је и 2011. године у Њујорку основана прва америчка фондација једне српске националне институције – Амерички пријатељи Београдске филхармоније. Један од њених главних циЉева је прикупЉање средстава за изградњу нове, репрезентативне концертне дворане Београдске филхармоније, која ће задовоЉити све веће захтеве концертне публике, али и највише светске техничке и акустичке стандарде. Од најскоријих међународних успеха издваја се гостовање у Москви, у сали “Чајковски”, у септембру 2016. године, концертом којим је отпочела сезона Московског филхармонијског друштва, под управом Данијела Рајскина, као и наступ у Палати уметности (МУПА) у Будимпешти у новембру, 2016. године, који је предводио Фабрис Болон.

Један од скоријих успеха који је Београдска филхармонија забележила је највећи концерт класичне музике на отвореном на Балкану, одржан 25. јуна 2017. године, где је присуствовало више од 25.000 људи. Концерт је предводио шеф-диригент Габријел Фелц, а као специјални гост наступио је чувени Зубин Мехта.

Аутори текста: Даница Максимовић и Асја Радоњић