Престижни интернационални уметнички часопис, New York Arts, објавио је музичку критику поводом ЦД-а Београдске филхармоније и Габријела Фелца, са снимком монументалнe симфонијe „Иља Муромец“ Рајнхолда Глијера. Овај први заједнички компакт диск Филхармоније и шефа-диригента снимљен је за немачку издавачку кућу Драјер-Гајдо.
Музичку критику преносимо у целости, док је објављени чланак доступан на овом линку. Аутор критике је Стивен Кругер.
Рајнхолд Глијер имао је срећу да се развијао и напредовао под совјетским комунизмом. Елегантно издужен песнички стил, са елегичним мелодијама које призивају руску црквену прошлост, није изазивао никакве негативне политичке реакције, као ни његова суптилна истраживања скрјабиновске хроматике. Никада није био протеран. Али, чини се да је Глијер ипак платио цену славе у свету демократије и трговине. Његово највеће дело, Симфонија бр. 3, „Иља Муромец“ из 1912. године, истог трајања као и дела Густава Малера, оцењено је „предугачким“ за америчке концертне дворане. Да би осигурао његово извођење, Леополд Стоковски је убедио композитора да дело значајно редукује, те се оно, у таквом непотпуном издању нашло на репертоару у Филаделфији и код других америчких слушалаца.
Могуће је да је Стоковски током наредних година још више скратио партитуру. До времена када је снимио симфоније у стерео техници са Хјустонским симфонијским оркестром, касних шездесетих година прошлог века, који нам је још увек доступан, извођење „Иље Муромеца“ било је сведено на свега 38 минута. У свом оригиналном издању, са педантним диригентом као што је Харолд Фарберман, дело траје 93 минута! Као неко ко је често гледао Стоковског уживо и приметио колико му је стало до хроматике, морам да се насмејем кад помислим како његов хјустонски снимак лаганог става истиче све скрјабиновске усковитлане филигранске партитуре за гудаче које је Глиjер написао на почетку и на крају, али потпуно изоставља главну срж и мелодију самог става! Рекао бих, такође, да је само скерцо успео да избегне средњовековни мач Стоковског.
Спољашњи ставови безнадежно су неуравнотежени. Одсечене су руке и ноге. У међувремену, чини се да нам Џон Клиз из Монтија Пајтона, говори да је то „само површинска рана“!
Срећом, Јуџин Орманди, је такође преузео Филаделфијску традицију Глијера и двапут је снимио „Иљу Муромеца“. Добро ми је познато оно друго лонг плеј издање компаније РЦА (RCA), са добрим звуком из 1972. које се још увек може набавити од ArkivMusic као CD-R. У Ормандијевој редукованој верзији, дело траје нешто мање од сат времена и макар има неког смисла. Ормандијеви раскошни гудачи и величанствена секција лимених дувачких инструмената звуче прилично руски, а његова брза али гипка темпа стварају истинско усхићење.
У дигиталној ери, срећан сам што могу да кажем да имамо три заиста изванредне верзије целокупног дела. Едуард Даунс и филхармонија ББЦ-ја стварају најбогатији звучни свет – али без праве оштрице – у издању кућеЧандос. Џоан Фалета и филхармонија из Бафала, у издању Наксоса, имају интензитет и брзину, попут Ормандија, али су за нијансу исувише ригидни и затегнути. Ту се негде крије Ђерђ Сел, али је интерпретација Фалете у сваком случају узбудљива. Такође, из њеног наступа се стиче утисак да дело има добру структуралну логику у концертној дворани. На крају, рекао бих и као најбољи, имамо овај изузетно аутентичан нови наступ Габријела Фелца и Београдске филхармоније, који је евокативно и снажно снимила издавачка кућа Драјер Гаидо.
Глијерова музика се простире из истог разлога као и симфоније Брукнера и Шостаковича. Глијер је композитор који антиципира. То подразумева величанствене наступе лимених дувачких инструмената подржаних тремолом, после којих следе паузе, а то је место где диригенти попут Фарбермана могу да се заглаве идући исувише споро, понесени упадом сваке фразе. Габријелу Фелцу помаже аутентичан источноевропски звук његове лимене секције. Она је тешка и густа, а ипак благо набусита, сирова и туробна. Фелц успева да акумулира скоро невероватну тежину. Његова брза темпа су готово иста као код Фалете, али Фелцово евоцирање смисла легенде је некако дубље и веродостојније. Ово је упечатљива, незаборавно добра музика, емотивна, без икаквог трага неурозе. Она израња из суморности и зле коби, славећи радосно попут Бородина, а затим још једном запада у очај и мистерију. Иако симфонија носи херојски наслов, чини се да се јунак баш мучи. Легенда о Иљи Муромецу могла би да подстакне ноћне море. То је једна од оних дивних пре-фројдовских прича које укључују одрубљивање глава, ослепљивање, пораз од непријатеља и претварање јунака у камен. То није баш готичка прича, Легенда о успаваној долини, али добро, ипак се ради о Русији и Балкану који, чини се, нису били ништа срећнији 1912. него што су сада. На срећу, у Глијеровим рукама, инспирација не престаје, а овај кандидат за „најдужу симфонију на свету“, под диригентском палицом Габријела Фелца, готово се прерано завршава.
