Одмах да признам свима, док је трајало ово ванредно стање, ја нисам била инспирисана за свакодневно вежбање виолине, снимање видео клипова са терасе, обраде разних песама ме исто нису привлачиле, а посебно не фотографисање мојих кулинарских подвига. Па шта сам онда радила, зар је постојало нешто друго?!

Ја сам се играла, играла и играла! Сваки дан, као дете, свега и свачега! Од лего коцки, преко ћораве баке до прављења маски и дурбина. Играла сам се!!! Карте, лавиринт, игре без границе, караоке… И није ми било доста. Онда сам наручила слагалицу од 5000 делова. Слагала сам је десет дана и сигурно поново покренула ишијас, али вредело је 🙂

После тога је уследила Тара, природа, мир, двориште, прави рај. Најбоља терапија за све и сваку кризу, а реално имала сам је, као и сви. Ипак смо ми уметници остали без онога што чини наш живот – без сцене, размене енергије, креативности, емоције и доживљаја.

Знате онај осећај, не фали ми ништа и фали ми све. Е па баш је тако.

Недостају ми моји филхармонијски ритуали. Јутарња кафа за “славским столом” у нашем клубу “Информбироу”, доручак у концертмајсторској собици, неки Малер на репертоару… Недостаје ми Коларац петком и аритмија док траје аплауз.

Чула сам за идеју о концертима у камерним саставима оркестра. Баш бих се радовала томе јер обожавам камерну музику.

У сваком случају, сезона изазова је пред нама, а ја волим изазове.
А и не смем више да месим теста, угојићу се.

Мирјана Нешковић, виолина