Драги дневниче, шта смо ми Богу згрешили да не можемо да свирамо концерте, оно што највише волимо да радимо… Не, чекај Тамара, немој одмах да се жалис, ајде поново.

Драги дневниче, ове године буџетом је предвиђено… Добро, не мрачи више, стварно! Трећа срећа, ајде сад.

Драги дневниче, данас сам учинила добро дело, такорећи мали корак за човека, а велики за човечанство – опрала сам своја кола. На своју и радост свих голубова са Карабурме који сада имају свежу писту за слетање.

Ових дана сам покушавала да следим општи тренд и будем креативна, јединствена и непоновљива. Имала сам намеру да научим шпански и грчки, напишем два-три романа и часком искомпонујем неку сонату, ако не и симфонијицу… па доста дуго траје овај карантин, зар не? Али, драги дневниче, као што то обично бива, некако не стигох, ма колико моја душа иште велике домете и моје амбиције биле халапљиве. Ето, живот пише другачије романе.

Тако да од сопствених (колосалних) постигнућа ипак могу да издвојим: врло укусну питу са месом, прсте смо полизали. Доста успешно фарбање себе саме, са мањим рупама у пределу темена. Свађања са укућанима али такође и мирење. Сваких пет дана. Честе разговоре са људима које волим и решена понека криза и напад панике. Упорно негледање вести на ТВ-у. Још упорније гледање сопствене унутрашњости. Сређивање терасе за летњу сезону. Сређивање своје кондиције за немам појма коју сезону. Радовање кафи за понети на Ади Хуји у сјајном друштву. Практиковање „нема везе где смо, важно је с ким смо“ – Левел Про.

И можда најважније од свега, интензивно одустајање од идеализма и прихватање ситуације каква јесте. На шест сати. Уместо антибиотика.

Толико од мене драги дневниче, још бих само да поручим некоме ко ће можда ово некада прочитати, (шта знам, ако те украде док ја не гледам, па стави на неки блог) – вратите се себи док још увек имате коме.