Kako stvarati slobodno u doba cenzure? U životima Sergeja Prokofjeva i Dmitrija Šostakoviča, odgovor na ovo pitanje se često menjao – a sa njim i njihovo stvaralaštvo.
Prvi put pod dirigentskim vođstvom Haimea Martina, čitamo između redova Pete simfonije Šostakoviča, koju je kompozitor napisao kao odgovor na oštre kritike njegovih ranijih dela.
Razigrani Violinski koncert br. 2 Prokofjeva predstavlja mlada švedsko-norveška zvezda u usponu, Johan Dalene.
Kada je nakon šesnaest godina života u inostranstvu Sergej Prokofjev (1891-1953) kao kompozitor internacionalne reputacije odlučio da se vrati u domovinu, znao je da će morati da promeni svoj stil kako bi bio prihvatljiv za sovjetsku vlast. U tu svrhu smanjio je upotrebu duhovitih, sarkastičnih, grotesknih i disonantnih elemenata i okrenuo se naglašenom lirizmu, melodičnosti i konsonantnijim sazvučjima. Jedan od prvih uspelih rezultata tog novog pristupa komponovanju bio je Koncert za violinu br. 2 u ge-molu, op. 63. Solista i poručilac dela bio je francuski violinista Robert Sutans, sa kojim je Prokofjev prethodno bio na turneji po Španiji, Portugalu, Maroku, Tunisu i Alžiru. Prema svedočenju kompozitora, premijerno izvođenje Koncerta u Madridu, 1. decembra 1935. godine, i publika i orkestar su ispratili ovacijama.
Pomenuti „novi“ lirizam i toplina muzičkog izraza evidentni su od samog početka muzičkog toka koji počinje jednostavnom i upečatljivom melodijom u deonici violine, bliskom tradicionalnoj ruskoj narodnoj muzici. Stav je sonatni alegro, ali je uobičajeni dramatični sukob između prve i druge teme izbačen u korist dveju lirskih ideja, čija transformacija svedoči o kompozitorovoj nameri da muzika bude jednostavna i pristupačna. Ljupka melodija u solističkom instrumentu teče i kroz čitav drugi stav i završava se početnom temom koja se sada pojavljuje u solo violončelu, uz pratnju solo violine. U trećem stavu, Prokofjev se u izvesnoj meri ipak vratio svom ranijem stilu, o čemu svedoči prepoznatljiv sarkazam, kao i obilje disonanci. Tema ovog ronda asocira na Španiju, pre svega zahvaljujući zvuku kastanjeta koji prati svaku njenu pojavu.
Priča o Petoj simfoniji Dmitrija Šostakoviča (1906-1975) počinje nekoliko godina pre njenog nastanka. Mladom kompozitoru, uveliko hvaljenom autoru Prve simfonije i Klavirskog koncerta, u Moskvi i tadašnjem Lenjingradu je 1934. sa uspehom izvedena opera Ledi Magbet Mcenskog okruga. Međutim, gromoglasna kritika u moskovskoj Pravdi pod naslovom Haos umesto muzike (za koju se smatra da je naručena od Staljina lično), zaustavila je probe za izvođenje dugo očekivane Četvrte simfonije, zabranila operu Ledi Magbet Mcenskog okruga i ozbiljno dovela u pitanje kompozitorovu egzistenciju. Umesto gulaga ili egzila u Sibir, kompozitor je dobio priliku za pokajanje. Kao odgovor na pritiske nastalo je jedno od najpoznatijih disidentskih dela na svetu i „ono što su želeli da čuju“. Na koncertu Lenjingradske filharmonije na čelu sa Jevgenijem Mravinskim 1937. godine povodom 20 godina Oktobarske revolucije, publika je frenetičnim aplauzom pozdravila kompozitora i novo delo. Šostakovič se Petom simfonijom vratio klasičnom formalnom obrascu i jednostavnijoj harmoniji. Iako bez programa, kompozitor je partituri dao kratak podnaslov – „dugačka duhovna borba, krunisana pobedom“. Baladna forma prvog stava donosi smenjivanje narativnih odseka sa lirskim i dramskim epizodama. Drugi stav u formi skerca nastavlja tradiciju Betovena, ali i Šubertovih, Bruknerovih i Malerovih lendlera sa neizbežnom jednostavnošću i naivnošću. Muzički i emotivno, treći stav je kruna dela u kojem elegične melodije pričaju o noćnom miru. Finale u skoro varvarskom zanosu ne donosi apoteozu ili svečani trijumf, već optimizam, mir i olakšanje.
mr Asja Radonjić
