U Začaranom jezeru, Anatolij Ljadov je muzikom zamrznuo igru zvezda na površini vode. Ova hipnotišuća zvučna slika je uvod u Rapsodiju Rahmanjinova – a kako zvuči Paganini na klavirskim dirkama, pokazuje fantastični Aleksandar Meljnikov.
Veče zaokružuje Sedma, poslednja simfonija Sergeja Prokofjeva. Prvi put pred naš orkestar će stati Gremijem nagrađen Kristijan Rajf, šef-dirigent Simfonijskog orkestra iz Jevlea.
Sedamdesetih i osamdesetih godina 19. veka, kada uveliko u muzičkoj Rusiji vladaju Moćna petorica i Čajkovski, pojavljuje se nova mlada generacija kompozitora. Oni stvaraju pod okriljem ruski impresionista i simbolista koji su razvili poseban vid impresionizma, drugačiji od francuskog. Jedan od njih, Anatolij Ljadov (1855-1914) je do početka 20. veka bio poznat u muzičkim krugovima Sankt Peterburga kao autor malih formi (prelidi, mazurke, bagatele, valceri, intermeca, etide), a tek u poslednjoj deceniji stvaranja, njegov opus su značajno obogatile i orkestarske partiture. Tako su u simfonijskom žanru nastale simfonijske slike Baba Jaga, Kikimora i Začarano jezero, inspirisane ruskim narodnim bajkama, kao i Osam ruskih narodnih pesama. U istoriji muzike, pak, Ljadov je ostao upamćen više po činjenici da mu je veliki impresario Djagiljev prvo ponudio komponovanje muzike za balet Žar ptica, da bi zbog njegove indolentnosti i nemara, delo kasnije ustupio Stravinskom.
Začarano jezero je nastalo 1909. godine. Bilo je zamišljeno kao uvertira za operu Zorjuška, koju tokom 35 godina rada Ljadov nikada nije dovršio. Odblesci svetlosti na vodi, tajanstvenost, impresionističke slike prirode predstavljene su bogatim orkestarskim koloritom. Velike orkestarske grupe ne učestvuju u razvoju muzičkog tkanja, dok je primena malih ansambala i individualizacija instrumenata dovedena do savršenstva. Ovakav princip kamernog simfonizma u skladu je i sa razvojem tematskog materijala koji se svodi na kratki, figuracioni zapis, umesto širokog simfonijskog razvoja tematskog materijala.
Klavir zauzima najznačajnije mesto i u stvaralačkom opusu Sergeja Rahmanjinova (1873-1943). Kako je i sam bio pijanista, ovom instrumentu je posvetio neka od svojih najznačajnijih dela: napisao je četiri klavirska koncerta i čuvenu Rapsodiju na temu Paganinija za klavir i orkestar u a-molu, op. 43. Delo je nastalo 1934. godine, a na premijernom izvođenju, iste godine u Lirskoj operi u Baltimoru, svirao je autor, uz pratnju Filadelfija orkestra, pod upravom Leopolda Stokovskog. Rapsodija na temu Paganinija predstavlja set od 24 varijacije na temu dvadeset četvrtog (i poslednjeg) Paganinijevog Kapriča za solo violinu koji je, pored Rahmanjinova, inspirisao veliki broj kompozitora, među kojima i Johanesa Bramsa, Franca Lista, Vitolda Lutoslavskog, Luiđija Dalapikole, Karola Šimanovskog, Endrjua Lojda Vebera, Benija Gudmena i mnogih drugih.
Iako je forma Rapsodije jednostavačna, ona se može podeliti na tri odseka, i tako korespondira obliku koncerta – varijacije 1-11 imaju ulogu prvog, 12-18 drugog, a 18-24 trećeg stava. Pored teme Paganinijevog Kapriča, srednjovekovni napev Dies irae predstavlja drugu značajnu temu dela. Slično Listu, ovaj čuveni motiv smrti Rahmanjinov je primenio u više navrata, i on prožima njegov čitav stvaralački opus.
Nakon povratka u Rusiju 1933. godine, sledećih deceniju i po obeležila su najveća dela iz opusa Sergeja Prokofjeva (1891-1953), među kojima su filmske partiture Poručnik Kiže i Aleksandar Nevski, opera Rat i mir i Simfonija br. 5. Svako od ovih dela potvrdilo je njegovu poziciju kao jednog od vodećih sovjetskih kompozitora, i figuru internacionalnog renomea. Ipak, događaj iz 1948. godine doveo je sve ovo u pitanje. Premijera njegove opere u moskovskom Boljšom teatru, koja je odrazila kompozitorovo nenamerno oduševljenje Staljinovim najomraženijim rivalima, razbesnela je Staljina koji se tom prilikom našao u publici. Usledila su hapšenja i zabrane izvođenja dela mnogih sovjetskih kompozitora, među kojima i muzika Prokofjeva. Njegova supruga je uhapšena, optužena za špijunažu i poslata u Sibir, a kompozitor je ostatak svog života proveo u siromaštvu, gladi i strahu za sopstveni život.
Simfonija br. 7 (1921-52) je poslednje završeno delo većeg obima Sergeja Prokofjeva. Napisana je za dečije odeljenje Sovjetskog radija, ali prividna jednostavnost njegovog pristupa delu često krije dublja ekspresivna značenja. Iako prati uobičajenu četvorostavačnu simfonijsku formu i glavni Cis-dur tonalitet, simfonija nosi harmonsku kompleksnost. Nostalgično raspoloženje obeležava gotovo čitav uvodni stav, a njegovu glavnu temu izvode flauta i glokenšpil, i to je jedini materijal koji ima približno „detinjast“ karakter. Drugi stav je živahni valcer, i pokazuje orkestraciono majstorstvo Prokofjeva, sa mnoštvom maštovitih instrumentalnih efekata. Nakon toplog, pastoralnog trećeg stava koji donosi i kratku reminiscenciju na uvodnu temu prvog stava, sledi živahno finale. Njegova galopirajuća glavna tema, kontinuiranim zvučnim narastanjem dovodi muzički tok do dramaturškog vrhunca, netipičnog za tradicionalnu formu simfonije. Koda umesto uobičajene zvučne kulminacije donosi povratak na nostalgičnu temu uvodnog stava, uz kratko podsećanje na njegovu glavnu temu.
Tokom proba za premijerno izvođenje, dirigent je sugerisao Prokofjevu da preradi kraj tako da on bude veseliji i bleštaviji, jer bi to za autora moglo da odredi razliku između prve i treće Staljinove nagrade. Pošto je prva nagrada donosila značajnu količinu novca, kompozitor je prihvatio sugestiju i osvojio priznanje. Revidirana koda, štampana kao dodatak partituri Simfonije br. 7, predstavlja tematski povratak na uvodni materijal finalnog stava koji zaokružuje delo. Ipak, Prokofjev je pred kraj života izričito zahtevao da se nakon njegove smrti izvodi samo originalna verzija, i da nakon njegove smrti revidirana koda više nikada ne vidi svetlost dana.
Autoru je za ovo delo posthumno, 1957. godine, dodeljena i Lenjinova nagrada.
mr Asja Radonjić
