Prestižni internacionalni umetnički časopis, New York Arts, objavio je muzičku kritiku povodom CD-a Beogradske filharmonije i Gabrijela Felca, sa snimkom monumentalne simfonije „Ilja Muromec“ Rajnholda Glijera. Ovaj prvi zajednički kompakt disk Filharmonije i šefa-dirigenta snimljen je za nemačku izdavačku kuću Drajer-Gajdo.

Muzičku kritiku prenosimo u celosti, dok je objavljeni članak dostupan na ovom linku. Autor kritike je Stiven Kruger.

Rajnhold Glijer imao je sreću da se razvijao i napredovao pod sovjetskim komunizmom. Elegantno izdužen pesnički stil, sa elegičnim melodijama koje prizivaju rusku crkvenu prošlost, nije izazivao nikakve negativne političke reakcije, kao ni njegova suptilna istraživanja skrjabinovske hromatike. Nikada nije bio proteran. Ali, čini se da je Glijer ipak platio cenu slave u svetu demokratije i trgovine. Njegovo najveće delo, Simfonija br. 3, “Ilja Muromec” iz 1912. godine, istog trajanja kao i dela Gustava Malera, ocenjeno je “predugačkim” za američke koncertne dvorane. Da bi osigurao njegovo izvođenje, Leopold Stokovski je ubedio kompozitora da delo značajno redukuje, te se ono, u takvom nepotpunom izdanju našlo na repertoaru u Filadelfiji i kod drugih američkih slušalaca.

Moguće je da je Stokovski tokom narednih godina još više skratio partituru. Do vremena kada je snimio simfonije u stereo tehnici sa Hjustonskim simfonijskim orkestrom, kasnih šezdesetih godina prošlog veka, koji nam je još uvek dostupan, izvođenje “Ilje Muromeca” bilo je svedeno na svega 38 minuta. U svom originalnom izdanju, sa pedantnim dirigentom kao što je Harold Farberman, delo traje 93 minuta! Kao neko ko je često gledao Stokovskog uživo i primetio koliko mu je stalo do hromatike, moram da se nasmejem kad pomislim kako njegov hjustonski snimak laganog stava ističe sve skrjabinovske uskovitlane filigranske partiture za gudače koje je Glijer napisao na početku i na kraju, ali potpuno izostavlja glavnu srž i melodiju samog stava! Rekao bih, takođe, da je samo skerco uspeo da izbegne srednjovekovni mač Stokovskog.

Spoljašnji stavovi beznadežno su neuravnoteženi. Odsečene su ruke i noge. U međuvremenu, čini se da nam Džon Kliz iz Montija Pajtona, govori da je to “samo površinska rana”!

Srećom, Judžin Ormandi, je takođe preuzeo Filadelfijsku tradiciju Glijera i dvaput je snimio “Ilju Muromeca”. Dobro mi je poznato ono drugo long plej izdanje kompanije RCA (RCA), sa dobrim zvukom iz 1972. koje se još uvek može nabaviti od ArkivMusic kao CD-R. U Ormandijevoj redukovanoj verziji, delo traje nešto manje od sat vremena i makar ima nekog smisla. Ormandijevi raskošni gudači i veličanstvena sekcija limenih duvačkih instrumenata zvuče prilično ruski, a njegova brza ali gipka tempa stvaraju istinsko ushićenje.

U digitalnoj eri, srećan sam što mogu da kažem da imamo tri zaista izvanredne verzije celokupnog dela. Eduard Dauns i filharmonija BBC-ja stvaraju najbogatiji zvučni svet – ali bez prave oštrice – u izdanju kuće Čandos. Džoan Faleta i filharmonija iz Bafala, u izdanju Naksosa, imaju intenzitet i brzinu, poput Ormandija, ali su za nijansu isuviše rigidni i zategnuti. Tu se negde krije Đerđ Sel, ali je interpretacija Falete u svakom slučaju uzbudljiva. Takođe, iz njenog nastupa se stiče utisak da delo ima dobru strukturalnu logiku u koncertnoj dvorani. Na kraju, rekao bih i kao najbolji, imamo ovaj izuzetno autentičan novi nastup Gabrijela Felca i Beogradske filharmonije, koji je evokativno i snažno snimila izdavačka kuća Drajer Gaido.

Glijerova muzika se prostire iz istog razloga kao i simfonije Bruknera i Šostakoviča. Glijer je kompozitor koji anticipira. To podrazumeva veličanstvene nastupe limenih duvačkih instrumenata podržanih tremolom, posle kojih slede pauze, a to je mesto gde dirigenti poput Farbermana mogu da se zaglave idući isuviše sporo, poneseni upadom svake fraze. Gabrijelu Felcu pomaže autentičan istočnoevropski zvuk njegove limene sekcije. Ona je teška i gusta, a ipak blago nabusita, sirova i turobna. Felc uspeva da akumulira skoro neverovatnu težinu. Njegova brza tempa su gotovo ista kao kod Falete, ali Felcovo evociranje smisla legende je nekako dublje i verodostojnije. Ovo je upečatljiva, nezaboravno dobra muzika, emotivna, bez ikakvog traga neuroze. Ona izranja iz sumornosti i zle kobi, slaveći radosno poput Borodina, a zatim još jednom zapada u očaj i misteriju. Iako simfonija nosi herojski naslov, čini se da se junak baš muči. Legenda o Ilji Muromecu mogla bi da podstakne noćne more. To je jedna od onih divnih pre-frojdovskih priča koje uključuju odrubljivanje glava, oslepljivanje, poraz od neprijatelja i pretvaranje junaka u kamen. To nije baš gotička priča, Legenda o uspavanoj dolini, ali dobro, ipak se radi o Rusiji i Balkanu koji, čini se, nisu bili ništa srećniji 1912. nego što su sada. Na sreću, u Glijerovim rukama, inspiracija ne prestaje, a ovaj kandidat za “najdužu simfoniju na svetu”, pod dirigentskom palicom Gabrijela Felca, gotovo se prerano završava.