Nebojša Mrđenović (1976 – 2020)

Nebojša je bio protivnik forme, a pogotovo suvišnih reči. Ne definišu ga podaci niti činjenice, već njegova suština, a to je – muzika. U najsveobuhvatnijem mogućem smislu. Međutim, jedan podatak jeste fascinantan, on je jedan od najmlađih veterana Beogradske filharmonije. U orkestar je došao kao sedamnaestogodišnji violončelista, “zakačio” onu stariju generaciju i dočekao aktuelnu, kada su počeli da mu se pridružuju drugari iz “Slavenskog”. Od klinca u orkestru, do iskusnog muzičara u narednih dvadeset sedam godina, ostao je ono što je uvek bio, zaljubljenik u muziku. Jer, Nebojša – to je muzika.

Bez obzira na žanr, provodio je vreme sa muzikom, stalno. U duši je bio i metalac i panker i klasičar. Najbogatiji, neprevaziđeni arhiv i tvorac nepregledne audio kolekcije. Hodajući Google za sve moguće podatke o bilo kojoj pesmi, albumu, godinama izdanja, bendovima, njihovim članovima, bez obzira na epohu. Od Depeš Moda, Sepulture ili Ramštajna, do Vagnera ili Šostaka. Od svoje baze – Beogradske filharmonije, preko “Muškog gudačkog kvarteta” čiji je osnivač, do kultnog Xanax-a, Nebojša je ceo bio muzika. Iznad svake kategorije, hermetičnosti i skučenosti, kao pravi muzičar, nije izdvajao posebne favorite. Voleo je i Nemce i Ruse, a više od svega, kao i njegove kolege, kad se dobro radi.
Obožavao je svoj instrument, a kad nije svirao, divljački je slušao muziku. Uvek sa slušalicama i svojom kolekcijom, ni najduže turneje mu nisu bile naporne. Isto kao što mu nije bio problem da sa bendom ode na turneju u Rusiju – Puntom.

Avanturista.
Hrabar tip.
Usredsređen na ono što je njemu bitno.
Pričao je malo, ali je puno slušao muziku.

Dragi Nebojša, prošlo vreme je samo gramatika. Ovo nije oproštaj, već samo pozdrav do sledeće svirke.

Tvoja Filharmonija

“Bio sam svugde i radio sam svašta,
I svako mi je bio dobar drug,
Na svom sam dlanu tražio tajnu,
Video sam samo besnu oluju…”  (Zoran Kostić Cane)