Najveći eksperiment Volta Diznija
Volt Dizni je planirao kratkometražni crtani koji će Mikija Mausa ponovo vinuti u zvezde. Onda se dogodila „Fantazija“ kojoj se niko nije nadao
Nije to bio prvi put da se na njegovu zamisao gledalo s čuđenjem i nevericom. Naprotiv, u tome je već bilo izvesne doslednosti. Najpre su se pitali šta će crtanom filmu zvuk. Potom je uvođenje boje izgledao suvišno. A onda je u očima holivudske štampe produkcija „Snežane i sedam patuljaka“ proglašena „ludošću“ koja će, verovalo se, svog idejnog tvorca verovatno odvesti u propast. Jer ko bi, uostalom, želeo da gleda crtani film koji traje skoro sat i po? Ispostavilo se – gotovo svi. Nakon premijere u decembru 1937. neodoljive patuljke i ljupku Snežanu su od njujorških avenija do beogradskog Terazija obožavali i deca i odrasli, a prvi dugometražni animirani film postao je i najgledanije ostvarenje u dotadašnjoj istoriji kinematografije. Volt Dizni je imao svega 36 godina i nalazio se na krovu sveta koji je konačno poverovao u njegova čuda.
A on mu je već pripremao naredno. Ni neslućena slava ni astronomski prihodi s blagajni nisu mogli da skrenu njegov životni fokus s uzdizanja animaciije na pijedastal gde su već stajale druge umetničke forme. Samo deceniju ranije njegov Miki Maus je omađijao planetu i doneo prvo veliko priznanje crtanom filmu, koji je Dizni u narednim godinama nastavio da usavršava serijalom „Sili simfonije“ gde je svu radnju postavio prema muzici tako da slika i zvuk budu objedinjeni u neraskidivu celinu. Upravo u tim mini-mjuziklima mesto su našla legendarna „Tri praseta“, kao i Paja Patak koji je nakon debija u „Mudroj koki“ 1934. bacio u senku do tada neprikosnovenog Mikija.
Dizni je zato već duže vreme razmišljao kako da reanimira svoj mišoliki alter-ego. Pažnju su mu privukli Geteova pesmu „Čarobnjakov šegrt“ i istoimeno delo francuskog kompozitora Pola Dika, te je odlučio da ih iskoristi kao osnovu za specijalni kratkometražni crtani kojim će, verovao je, Mikija vratiti među vodeće glumačke zvezde. U jednom restoranu u Holivudu slučajno je sreo Leopolda Stokovskog, proslavljenog dirigenta i upravnika Filadelfijske filharmonije, i prepričao mu ideju. Ekscentrični Stokovski, inače veliki poštovalac Diznijevog rada, oduševljeno je pristao da bez nadoknade učestvuje u neobičnom poduhvatu.
S reči na dela prešlo se već u januaru 1938, kada je Stokovski okupio 85 holivudskih muzičara i u sitnim satima snimio muzičku pratnju. „Čarobnjakov šegrt“ je crtački morao da nadmaši sve što je do tada snimano, zbog čega je Dizni angažovao najbolje animatore u studiju, uključujući i Freda Mura koji je redizajnirao Mikija i dodao mu zenice kako bi ga učinio još ekspresivnijim. Snimci pravih glumaca korišćeni su kao reference za Mikijeve pokrete, storibordovi su rađeni u punoj boji i s mnogo detalja, a majstori efekata studiozno su proučavali kretanje vode kako bi je dočarali što uverljivije. Kada je sredinom 1938. crtani skoro završen, ni Miki ni njegovo okruženje nikada nisu izgledali tako živo.
Dizni je, međutim, bio u dilemi. Troškovi produkcije već su trostruko premašili uobičajenu sumu za kratkometražni film te je Dizniju i njegovom bratu Roju, koji je upravljao finansijama, postajalo jasno da „Čarobnjakov šegrt“ nema šanse da povrati uloženi novac. Tada se rodila ideja da se rad produži i snimi hibridni dugometražni film koji bi iskoristio snagu klasične muzike i crteža u novoj formi animiranog koncerta, bez dijaloga i zvučnih efekata. Eksperimentalni projekat nezvanično je nazvan „Dugometražni koncert“ ili „Dugometražni mjuzikl“.
Konjica i pečurke priskaču šegrtu
Prvi i najvažniji zadatak bio je da se izabere pogodna muzika. Neobična grupa umetnika, scenarista i producenata predvođena Diznijem suzila je izbor na petnaestak kompozicija, da bi u konačnom, uz završenog „Čarobnjakovog šegrta“, odabrano još šest dela: Bahova „Tokata i fuga u d-molu“, svita iz baleta „Krcko Oraščić“ Petra Iljiča Čajkovskog, balet „Posvećenje proleća“ Igora Stravinskog, Betovenova „Šesta simfonija“, balet „Igra časova“ iz opere „Đokonda“ Amilkarea Ponkijelija, kao i kombinacija simfonije Modesta Musorgskog „Noć na golom brdu“ i Šubertove „Ave Marije“. Stokovski je film nazvao „Fantazija“, koristeći stručni izraz koji označava slobodnu formu muzike.
Iako je do kraja 1938. okupila vrsne stručnjake klasične muzike, uključujući i proslavljenog komentatora prenosa iz Metropoliten opere Dimsa Telora, „Fantazija“ nije mogla da dobije pun zamajac jer su istovremena produkcija „Pinokija“ i završetak novog studija u Berbanku crpeli velike ljudske i finansijske resurse studija. „Ovaj put izbegavajte gegove i koristite maštu u cilju fantazije“, govorio je Dizni svojim crtačima, podstičući ih da eksperimentišu sa stilovima i proučavaju tehnike slikara renesanse kako bi vizuelno predstavili muziku. Istovremeno, nezadovoljan tadašnjim zvučnim sistemima, angažovao je svoje najbolje stručnjake da osmisle novi sistem koji će moći da reprodukuje orkestarsku muziku na višem nivou.
Kako su pripreme odmicale, Dizni je „Fantaziju“ sve više gledao kao priliku za novu revoluciju na polju animacije, zbog čega je postepeno gubio entuzijazam za „Pinokija“. U drugoj polovini 1938. sastanci za razvoj priče, lejauta i drugih aspekata eksperimentalnog filma postali su učestaliji, a stenografske beleške s tih skupova pomagale su režiserima sekvenci i animatorima da se drže Diznijevih instrukcija. Preko 60 crtača iz odeljenja za specijalne efekte angažovano je da osmisli hipnogogičke slike za uvodnu sekvencu na Bahovu muziku. Kako bi pronašli inspiraciju da ilustruju na tako apstraktnom nivou, animatori su se ugledali na radove nemačkog režisera Oskara Fišingera i izveli na stotine pastelnih studija kako bi se jednostavnim geometrijskim oblicima naglasila melodijska ravan Bahovog dela.
Produkcija je tokom 1939. tekla punom parom. Tim zadužen za „Krcka Oraščića“ izbacio je prva dva stava kompozicije, preuredivši ostale tako da najbolje „ozvuče“ smenu godišnjih doba. Kada je video prve crteže pečurki, Dizni je prepoznao šansu za zanimljivu animaciju u stavu „Kineska igra“ – dosetio se da ubaci jednu nespretnu gljivu i tako unese dodatnu dinamiku. Posle desetina različitih skica pečurke su dobile svoj konačni izgled, a glavnu animatorsku palicu preuzeo je iskusni tvorac Šilje Art Bebit.
Melodični balet Igora Stravinskog „Posvećenje proleća“, napisan svega nekoliko godina ranije, iskorišćen je za epsku sagu o nastanku života na Zemlji. U studio su pozvani biolozi, paleontolozi i astronomi kako bi doprineli što uverljivijem crtežu, dok su u odeljenju za specijalne efekte eksperimentisali sa zapaljivim materijalima kako bi se što bolje dočarali dim, lava i nebeska tela. Igoru Stravinskom se, međutim, nije dopao način na koji je Dizni adpatirao njegovu muziku na filmu, mada je tokom produkcije posetio studio i gledao pripremljene storibordove. Pretpostavlja se da kompozitoru nije smetao toliko koncept sekvence koliko izmenjena orkestracija koju je Stokovski učinio bez njegove dozvole.
Dizni je prvobitno planirao da umesto „Pastoralne simfonije“ iskoristi muziku jednog francuskog kompozitora koja bi više pogodovala planiranom vedrijem sadržaju, ali se na kraju, uprkos Leopoldovom mišljenju, ipak odlučio za Betovena. Animacija ovog segmenta poverena je crtačkim zvezdama Fredu Mur i Vord Kimbel, dok je Oto Englander, jedini Jugosloven među Diznijevim saradnicima, predvodio tim za razvoj priče. Trenutak kada se u uvodu grupa pegaza spušta na površinu jezera tako upečatljivo dočarava sinergičnu lepotu animacije i klasične muzike. Trideset godina nakon što je snimljena, iz sekvence su izbačeni delovi koji odražavaju rasne stereotipe međuratnog doba, poput crnog kentaura koji belom polira kopito.
Sekvencu „Ples časovnika“, nesumnjivo najkomičniju u „Fantaziji“, zapamtile su generacije koje su odrastale uz crtane filmove Televizije Beograd. Volt ju je zamislio kao parodiju na klasični balet s nilskim konjima, nojevima, slonovima i krokodilima. U nastojanju da što uverljivije prenesu pokrete na papir, animatori su proveli mesece posmatrajući profesionalne igrače Mardž Čampio i Irinu Baronovu. Od pomoći su im bili i detaljni glineni modeli koji su izvajani u odeljenju za modele Diznijevog studija tako da olakšaju crtanje likova u različitim pozama.
Poslednji segment filma u stilizovanoj formi dočarava sukob dobra i zla koristeći dela Musorgskog i Šuberta. Crtači su u ovom slučaju imali nešto lakši zadatak budući da su se u potpunosti oslanjali na detaljne storibordove Kaja Nilsona, jednog od najcenjenijih ilustratora knjiga s početka 20. veka. Specijalni efekti su izuzetni a način na koji je Bil Tajtla oživeo lik slovenskog Crnoboga pamti se kao jedan od najvećih dostignuća u istoriji žanra. Dizni je u jednom trenutku čak razmatrao da se tokom „Ave Marije“ u bioskopske sale pušta miris tamjana, ali se od toga odustalo iz praktičnih razloga. „Fantazija“ se završava izlaskom sunca, simbolom nade koja je toliko bila potrebna svetu na ivici ratnog sukoba.
Diznijevi inženjeri u međuvremenu su patentirali „Fantasaund“, inovativni sistem za reprodukciju zvuka. Muzika je prvi put u istoriji filma snimljena u nekoj vrsti stereo formata, a sistem od 33 zvučnika stvarao je utisak kao da se simfonijski orkestar nalazi u bioskopskoj sali. U poslednjoj etapi rada, preko 1.000 umetnika i tehničara bilo je danonoćno angažovano na bojenju i snimanju gotovih celuloidnih folija. Nakon tri intenzivne godine, film je završen svega 48 sati pred zakazanu premijeru.
Uspeh koji se (nije) desio
Tek što je kišna oluja tog 13. novembra 1940. protutnjala Njujorkom, „Fantazija“ je premijerno prikazana na gala večeri u Brodvejskom pozorištu. Prethodnog dana nervozni Dizni lično je obišao dvoranu kako bi još jednom proverio da je sve spremno za veliki događaj. Najviđenije njujorške zvanice dočekane su i ispraćene do svojih sedišta a svakoj od njih uručen je specijalno dizajniran program, kao da je reč o novoj operi ili koncertu. Na kraju projekcije, salom su se prolomile ovacije.
Dizni je verovao da će „Fantazija“ očarati publiku na sličan način kao što je to učinila „Snežana“, ali se prevario. Sistem „Fantasaund“ bio je toliko skup da ga je obezbedilo samo 14 bioskopa u Americi, a kada je nekoliko meseci kasnije puštena i obična verzija filma s „osiromašenim“ zvukom, nezainteresovana američka publika zadala mu je neočekivani nokaut. Distributer RKO je insistirao da se „Fantazija“ skrati sa 125 na 82 minuta kako bi je prikazivao u paketu „dva filma po ceni jednog“, na šta je Dizni morao da pristane, ali nije želeo da učestvuje u prepakivanju. Iako se mesecima s uspehom prikazivala u Njujorku, Los Anđelesu i San Francisku, „Fantazija“ je krajem 1942. povučena iz distribucije a da u mnogim mestima nikada nije ni uvrštena na program.
Tajming nije mogao da bude lošiji i zbog izbijanja Drugog svetskog rata u Evropi, tržištu koje je studiju donosilo polovinu svih prihoda. Budući da ni „Pinokio“, koji je premijerno prikazan pre „Fantazije“, nije uspeo da povrati uloženi novac, razočarani Dizni morao je da odbaci već osmišljene sekvence za „Fantaziju 2“ i ambicioznu ideju da „Fantazija“ postane specijalni program koji se prikazuje na svakih nekoliko godina, s drugačijim sadržajem i redosledom scena.
Kritike su, očekivano, bile izuzetne. „Njujork tajms“ je smatrao da je „Fantazija“ „istorijski trenutak u razvoju pokretnih slika“, dok ju je magazin „Art dajdžest“ nazvao „estetskim iskustvom koje se ne zaboravlja“. „Čikago tribjun“, koji je na premijeru za svaki slučaj poslao trojicu svojih saradnika – kolumnistu, filmskog i muzičkog kritičara – nazvao je film „čudom“, a Stokovski se u decembru 1940. pojavio i na naslovnoj stranici „Tajma“.
Teško je zamisliti kako bi umetnost animacije danas izgledala da je „Fantazija“ kojim slučajem bila uspešna kao „Snežana i sedam patuljaka“; film je toliko loše prošao kod publike da je ukupne troškove snimanja od današnjih 38 miliona dolara povratio tek nakon tri decenije. „Nisam se pokajao što sam je snimio. Tako nešto je trebalo da uradimo za naš medij u tom trenutku“, kasnije je govorio Dizni. Ironično, „Fantazija“ je novim bioskopskim distribucijama nakon rata postala hit kod publike – uključujući i Jugoslaviju – i stekla zasluženi kultni status.
Kada su ga u jednom razgovoru 1940. pitali da prokomentariše rad na „Fantaziji“, Dizni je u svom žovijalnom stilu rekao da su „Bah i Betoven možda neobično društvo za Mikija Mausa, ali bilo je veoma zabavno“.
Ni 80 godina kasnije nema ničeg neobičnog da se baš u tom društvu provede nedeljno junsko veče na Ušću.
Autor teksta Marko JELIČIĆ
Objavljeno u osmom broju Magazina Filharmonije, koji izlazi kao dodatak Srpskom telegrafu
