Betoven maraton: Realizacija koncepta imala je istorijski značaj, i to ne samo za Balkan.

SVIH 9 BETOVENOVIH SIMFONIJA U JEDNOM DANU

27. jun 2022. godine

Džonatan Saterlend  za slippedisc.com:

Jučerašnji herkuleanski maraton nemačkog dirigenta Gabrijela Felca sa Beogradskom i Dortmundskom filharmonijom u prelepom srpskom gradu Novom Sadu, stavio je tačku na bilo kakve zajedljive primedbe ili drski skepticizam. Ovo svakako nije bio nekakav reklamni trik niti puki test atletske izdržljivosti, već prilika da se prati linearni i kreativni napredak jednog od najvećih svetskih simfoničara tokom perioda od 24 njegovih najplodnijih godina, kao i jedinstvena prilika da se sagleda i razume dirigentska interpretativna i umetnička koncepcija Betovenovih simfonija u njihovoj celini.

Većina stručnjaka koji se bave Betovenom slaže se da nikada nije postojao nijedan dirigent koji je savladao svih devet simfonija sa jednakom pronicljivošću ili zaokruženom interpretativnom originalnošću. Kad je samo tempo u pitanju, razmimoilaženje između Furtvenglera i Toskaninija je toliko veliko da se ne radi o minutima, već u vremenu od pola sata. Osim gore navedenog, Klemperer, Valter, Bem, Klajber, Karajan, Tenštet i Bernštajn svi su imali svoje zenite, ali nijedan se ne bi mogao opisati kao jedini Gospodar Betovenovih simfonijskih prstenova.

Dirigujući svih devet simfonija napamet, rođeni Berlinac Gabrijel Felc pokazao je veliku sklonost ka hajdnovskoj lakoći u Prvoj i Drugoj, ali je definitivno bio spreman i da oslobodi pune demonske orkestarske sile u Trećoj, Petoj i Devetoj.

Potcenjena Četvrta i neobična Osma bile su impresivne po svom ritmičkom pogonu. Uspešno je izbegnuto da ornitološke reference u Šestoj budu previše kičaste. Felcovi ukupna tempa imala su tendenciju da budu na brzoj strani, što je u većini slučajeva zvučalo sveže i virilno, ali je dovelo do vratolomnog čitanja Sedme u stilu Zandera, što je Allegretto pretvorilo u skoro metronomsko, ubrzano pulsiranje i finalni Allegro con brio stav u stilu  verglaških frenetičnih pa čak i maničnih šesnaestina.

Simfonije 1-8 svirala su oba orkestara naizmenično u periodu od 10.00 do 19.00 časova u novoj Koncertnoj dvorani grada Novog Sada sa 400 mesta. Iako ima prijatnu preglednost, nažalost ima prilično suvu i prigušenu akustiku. Kolege u Dortmundu navode da su tamošnji nastupi prethodnog vikenda bili akustički mnogo više zadovoljavajući. Takođe je bilo zanimljivo uporediti zvuk dva orkestra koji su oblikovani zajedničkom vizijom zvuka i boje glavnog muzičkog direktora Felca.

Nema sumnje da je kremasti zvuk gudačke sekcije beogradskih visokih gudača superiorniji od onog iz Dortmunda koji je bio blago krhak, uprkos odličnoj deonici kontrabasa. Suprotno tome, duvači u Dortmundu su generalno bili blaži i bolje reagovali na dinamičke oznake. Limeni duvači su u oba orkestra bili odlični, posebno hrapavi dortmundski tromboni u Petoj. Činilo se da je većina publike odabrala koje simfonije voli, pri čemu nisu svi preslušali kompletan ciklus, što je za ovog slušaoca bila suština učešća u ovakvom maratonu. Pomalo iznenađujuće, Druga, Treća i Šesta pobrale su najviše aplauza, iako je Petu dortmundski orkestar odsvirao sa impresivnom snagom i laserski oštrom ritmičkom preciznošću.

Deveta simfonija bila je  sasvim druga priča i više je ličila na događaj za sebe.

Dva orkestra, plus Slovački filharmonijski hor i solisti, ostavili su izvanredan vizuelni utisak na velikoj namenski izgrađenoj bini, a da ne pominjemo generisanje ogromnog zvuka koji je bio savršeno pojačan najsavremenijim mikrofonima i zvučnicima.

Svaka gradacija, od pijanisima do fortisima jasno se razlikovala, što nije uvek slučaj sa ozvučenjem na otvorenom.

Izvođenje je bilo na spektakularnoj Petrovaradinskoj tvrđavi sa pogledom na Dunav. Ovo je bio besplatan koncert koji je privukao oko sedam hiljada ljudi, od kojih mnogi očigledno nisu bili redovni posetioci koncerata klasične muzike.

Petrovaradin je ipak mesto poznatije po Egzit festivalu nalik na Glastonberi, nego po uzvišenim zvucima fagota i kontrabasa koji sviraju Betovena.

Dok je publika u svim prethodnim simfonijama održanim u dvorani bila izrazito koncentrisana, dosledno tiha i iznenađujuće bez kašlja, činilo se da je većina večernje grupe ljudi došla po sveukupno iskustvo. Aplauza je bilo ne samo između stavova, već i nakon fermate koja je usledila odmah nakon Turskog marša. Tako nešto se nikada ne bi dogodilo u Beču ili Berlinu, ali pre nego što puritanci počnu sa svojim uzvišenim coktanjem, treba reći da je ovaj događaj doveo mnoge ljude na koncert klasične muzike u zemlji koja ima donekle ograničenu istoriju u ovom muzičkom žanru.

Sudeći po entuzijazmu sa kojim je ovaj masovni koncert dočekan, nije bio mali broj preobraćenih na klasičnu muziku.

Ambiciozni i skupi projekat Gabrijela Felca nastajao je dugi niz godina i umalo ga nije ugušila najpre pandemija kovida, a zatim iznenadna smrt jednog od njenih vodećih zagovornika, veoma voljenog direktora Beogradske filharmonije, Ivana Tasovca. Preovladala je dobra nemačka odlučnost i malo slovenske sreće, a uz dodatnu finansijsku podršku EU kroz proglašenje Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2022. godine, ovaj izuzetno redak događaj je konačno uspeo da se održi.

Realizacija koncepta imala je istorijski značaj, i to ne samo za Balkan.

Prethodni Betovenovi simfonijski maratoni održani su samo još u Londonu 1988. godine, kada je Lorin Mazel predvodio tri glavna londonska orkestra i kasnije u Krakovu u Poljskoj 2016. godine kada je orkestar Capella Cracoviensis svirao pod upravom 5 različitih dirigenata.

Maratoni mogu imati svoje protivnike, ali da napravimo jedno kulinarsko poređenje – ukus slatkiša se proverava probanjem, a vrednost muzičkog maratona učestvovanjem.