Nemanja Radulović (Niš, 1985), violinista na krovu sveta, zadivljujuće energije i jedinstvenog stila. Čarobnjak na violini. Paganini našeg doba. 

Sigurno postoji razlog zašto se nismo videli 17 godina. Razvijali smo se u različitim pravcima – ili smo imali različite poglede na program, a sa terminima je uvek bio neki problem. Ta pauza nam je sigurno dozvolila da sazrimo i sa jedne i sa druge strane, pa da se desi ovakav spoj. Jako mi je drago što sam dobio svu podršku muzičara na oba koncerta. Svi su svirali kao jedan i mnogo mi je drago da vidim da svi mogu tako da funkcionišu zahvaljujući muzici. Ima tu i puno drugara u orkestru sa kojima sam bukvalno odrastao, išli smo zajedno u školu, studirali smo zajedno, sarađivali na nekim drugim projektima van Filharmonije… Tako da sam se stvarno osećao kao kod kuće.

Bruhov koncert mi daje mogućnost da se izrazim i budem neko sasvim drugi u tom trenutku. Treći stav je, onako, detinjast, a ja sam veliko dete u privatnom životu. Drugi stav mi je važan, on me povezuje sa nekim ličnim stvarima koje su mi se desile u privatnom životu. Kad god njega sviram imam utisak da sve to ponovo proživljavam. Dođe mi bukvalno i kao neka vrsta terapije, sa svojim harmonijama i melodijom. Mnogo volim taj koncert i drago mi je da sam se upravo sa njim ponovo vratio na ovu scenu sa Filharmonijom. To je i prvi veliki koncert koji sam naučio u Beogradu i to ovde, u galeriji Kolarca, sa profesorom Mihajlovićem.

U petak smo svirali na koncertu iz ciklusa Za zaljubljene. Koliko sam se pronašao u programu, koliko sam dao sebe, prepustio se toj emociji i da li sam zaljubljen?  Pa naravno, sve to. Tri u jedan!

Vidimo se opet na istom mestu 3. septembra!