Izolacija je prošla, ali (opet ono čuveno “ali”) nema koncerata
Ne znam da li znate za onaj osećaj kada u potpunoj odsutnosti pažnje požurite da uradite nešto što iziskuje deliće sekunde, a pritom u neartikulisanom pokretu udarite domalim prstom noge o ivicu noge stola… Onaj momenat kada niste baš svesni ni da li vas je zabolelo ni koliko je trajalo, onaj momenat kada ste samo svesni da ste u neznanju od koga vam je utrnuo mozak i u kome ne znate šta da radite.
Mislim da je to moment koji bih mogao da povežem sa svime što nam se dešavalo poslednja dva meseca.
Nekome je ova situacija donela mnogo snage i volje koju nije mogao da akumulira i prelije u prave vrednosti od svakodnevne kolotečine, nekome je ova situacija donela mnogo, najzad očekivanog, slobodnog vremena za sebe, nekome probleme koje možda ne bi imao da nije morao toliko vremena da provede u okruženju od koga je bežao… a nekima je ova situacija donela mnogo bola, patnje i gubitak najmilijih, nažalost.
“Izolacija” kao takva više zvuči neizdrživo nego što je ona i bila u ovom obliku, mada nisam siguran da sam se susreo sa sličnim oblikom do sad. U slučaju koji je usko povezan za moju profesiju baš zvuči upravo tako – neizdrživo!
Sam način života koji je vođen decenijama unazad je prekinut nekim nasilnim putem bez ikakvog objašnjenja, bez uvertire ili najave da će aplauzi zameniti nesvakidašnja tišina beogradskih ulica koja se mogla čuti kroz prozore naših domova. Nepostojanje mikro sveta i adrenalina koji se dešavao pred svaki nastup zamenili su pokušaji svih nas da energiju pretočimo u nešto drugo. U većini slučajeva bio sam nemi svedok kulinarskih pokušaja koje sam priređivao ukućanima. Potapšavanje po ramenu i pre svega razumevanje, rezultirali su nesvakidašnjim (pre)oduševljenjima i ako to nije imalo nikakvog osnova. Dobrobit svega toga imalo je za mene potporu da večeri do kasno u noć provodim sa bocama vina, uz svima nama dobro poznat sajt na kome se može čuti bezbroj dobrih “live” koncerata i izvođenja nepreglednih klasičnih opusa. Mislim da je ovo bila jedinstvena prilika, po mom mišljenju, da se najzad okrenemo stvarimo o kojima smo maštali i koje nikada ne bismo mogli sebi priuštiti zbog manjka slobodnog vremena, a to je vreme koje smo pre svega proveli sami sa sobom.
Ali šta sad?
Izolacija je prošla, zabrane su svedene na minimum. Svest ljudi je kompresovana ka samoočuvanju, sve se vraća na normalu.
Osim…
Osim naše profesije. Nekako, imam utisak da je do sad bilo lakše. Imao si obrazac koji si morao da poštuješ i nisi imao prostora mnogo da improvizuješ, a sada taj prostor ispunjava praznina koja nas, uz opravdano obrazloženje, sputava da živimo način života koji jedini poznajemo. Svaki vid pokušaja da se auditorijum animira putem video ili audio linkova (uz dužno poštovanje) ne može da simulira sinergiju koja se dešavala u prepunim salama u kojima smo međusobno delili emociju. Za jednog umetnika pripreme i nastup su samo prvo poluvreme u kome rezultat definiše utakmicu, a ono što se dešava posle nazvao bih epitetom razuma koji nas koriguje i daje nam dalju snagu za naredne koncerte.
I to nam je oduzeto.
Jasno je da se mnogo toga ovim nemilim događajem promenilo, ali se isto tako nadam da će se, posle svega što nam se desilo, princip očuvati i da će se poraditi na nijansama.
Vladimir Popović, viola
