RUŽA CIVILIZACIJA – POGLED U BUDUĆNOST
Vekovima je jedan mali pojas dunavske obale koji se proteže paralelno sa Velikim ratnim ostrvom do Ušća, ispod Beograda, bio područje drevne granice istočnih i zapadnih carstava. Carstva su nastajala i nestajala, ali je granica ostajala kao mesto sukoba i ukrštanja civilizacija i imperija, od Ugarske i Vizantije do Habsburške monarhije i Otomanskog carstva. Mesto verskih i kulturnih prožimanja, koje je često bilo poprište ratova, ali, ništa manje, i izvor najvećih pobeda civilizacije nad varvarstvom.
Poput ruže vetrova, ovo raskršće kultura predstavlјa Ružu civilizacija, jedinstveno srce geokulturnog ukrštanja Istoka i Zapada, Severa i Juga. U tu Ružu civilizacija uliva se i izlazi iz nje Dunav, kao drevni put između Centralne i Istočne Evrope. Ta magistrala svetova u jednom istorijskom i duhovnom smislu Beogradsku filharmoniju, zajedno sa Bečkom, Bratislavskom i Budimpeštanskom, uvodi u red dunavskih filharmonija.
Ta jaka simbolika, čiji istorijski podtekst nadilazi čak i onaj koji sa sobom nose Gibraltar i Bosfor, jedinstvena je u svetu i predstavlјa samu kvintesenciju Balkana. Prepoznavanje tog segmenta kulturnog epicentra Zapadnog Balkana jeste afirmacija mira i saradnje u regionu, koji samo na taj način nema ulogu konfliktne periferije, već barometra prosperiteta nove epohe u kojoj se Evropa i Azija, Mediteran i Baltik uvezuju kroz neraskidive niti kulturne i ekonomske integracije.
Kao univerzalni jezik, u toj viziji muzika je više od simbola. Muzika je najprirodnije drevno sredstvo komunikacije, koje Balkan čini mestom dinamičnih interakcija i modela ukrštanja razlika.
Ako želimo da Beograd bude kulturna prestonica Evrope, dovolјno je da, za početak, kreativno prepoznamo svoje komparativne prednosti koje su gradili vekovi pre nas, i da definišemo viziju grada koji će po svojoj arhitekturi, kulturnim sadržajima, originalnosti i kvalitetu života biti prepoznat kao evropska metropola.
Imamo priliku da simboličku snagu koncepta Ruže civilizacija pretočimo u urbanističku viziju moderne Srbije, a izgradnjom prve koncertne dvorane na obali Dunava ova simbolika dobija i svoje fizičko otelotvorenje.
Zgrada Beogradske filharmonije, kao projekat kojim se ne obeležavaju konflikti, već vekovi kulturnog prožimanja na ovom prostoru, simbolička je vizija budućnosti i onog njenog kreativnog aspekta ukrštanja različitih kultura. Ruža civilizacija je omaž vekovima mira, u prošlosti i, još više, budućnosti. Ona je pobeda civilizacije nad varvarstvom.