Klasični one man show! Sergej Malov žonglira ulogama, instrumentima i žanrovima na ovom kaleidoskopskom programu.
Multi-virtuoz Malov u jednoj večeri predstavlja tri stilski potpuno drugačije kompozicije za tri različita gudačka instrumenta. Britnove Varijacije za violu predstavljaju moderan preobražaj muzike renesansnog kompozitora Džona Daulenda. Inovativni Guldin koncert u aranžmanu za violončelo da spalu spojiće bluz, rok, polku i fri-džez, a u drugoj polovini programa sledi potpuni preokret sa Hačaturjanovim Koncertom za violinu, inspirisanim jermenskim narodnim melodijama.
Engleski kompozitor, dirigent i pijanista Bendžamin Britn (1913–1976) jedan je od centralnih figura engleske klasične muzike 20. veka. Opus ovog stvaraoca sadrži orkestarska dela, horske kompozicije, kamerna ostvarenja, ali i filmsku muziku. Ono što njegovo stvaralaštvo čini posebnim jeste činjenica da je ovaj autor komponovao i za decu, ali i za izvođače amatere.
Sredinom prošlog veka Britn je napisao Lakrime (Lachrymae) za škotskog virtuoza na violi, Vilijama Primrouza. Njih dvojica su premijerno izveli delo 1950. godine, a kompozitor je tom prilikom svirao klavir. Tek je u toku poslednje godine života, Britn aranžirao delo za violu i gudački orkestar.
Podnaslov Refleksije na pesmu Daulenda, upućuje na engleskog kompozitora Džona Daulenda koji je živeo krajem 15. i početkom 16. veka, a čije su melodije pesama inspirisale Britna da napiše kompoziciju. Značenje ostvarenja Lakrime, to jest suze, odnosi se na Daulendovu pesmu Moje suze teku, koju je Britn iskoristio u svojoj kompoziciji.
Iako je delo pisano u obliku teme sa varijacijama, forma je tretirana na netradicionalan način. Uobičajeno početno izlaganje melodije iza koje sledi niz varijacija ne uočavamo u ovom ostvarenju. Kompozicija Lakrime je sastavljena od niza kraćih komada od kojih je svaki baziran na fragmentima Daulendove pesme. Muzički jezik karakterišu moderne harmonije, ali i originalne harmonizacije u pojedinim momentima, pa čak i direktni citati pesama pisanih pre nekoliko vekova.
Austrijski pijanista i kompozitor Fridrih Gulda (1930-2000) poznat je po svom radu u oblasti klasične i džez muzike, ali najviše kao jedan od pionira cross–over žanra svog vremena. Po vokaciji prevashodno pijanista, Gulda je ostao zapamćen po interpretacijama Mocarta i Betovena, ali i Baha, Šuberta, Šopena, Šumana, Debisija i Ravela. Pedesetih godina proteklog veka, sve intenzivnije počinje da se bavi komponovanjem, ujedno produbljujući svoje interesovanje za džez, a kasnije i elektronsku muziku, istrajan u stavu da svaki dobar izvođač mora da bude i kompozitor. Tako je u svojim nesvakidašnjim, danas već legendarnim interpretacijama, ali i u stvaralačkom opusu, kombinovao džez i klasičnu muziku, kroz različite vidove improvizacije i neobične i originalne nastupe. Jedan od najupečatljivijih bila je promocija koncerta 1999. godine, kada je u saopštenju medijima objavio sopstvenu smrt, kako bi koncert u bečkom Koncerthausu poslužio kao zabava povodom njegovog uskrsnuća.
Koncert za violončelo i duvački orkestar namenjen je solisti-virtuozu i modernizovanom duvačkom ansamblu popularnom tokom 18. veka, Harmoniemusik. U skladu sa svojom poetikom, Gulda je klasičnim duvačkim instrumentima pridružio ritam sekciju koju čine gitara, bas i bubnjevi, a delo je opisao kao „džez, menuet, rok, mrvica polke, marš i kadenca sa dva mesta gde violončelistička zvezda mora da improvizuje“. Uvertira ima prizvuk roka u kojem solista treba da se nosi sa „agresivnim ritmovima“ između kojih su smešteni lirski segmenti inspirisanim Mocartovim laganim stavovima. Drugim stavom, Idila, dominira odsek u duhu narodnog plesa, lendlera, koji zaokružuje himnični koral. Centralno mesto pripada solističkoj kadenci koja impresionira tehničkim i improvizacionim zahtevima. Ona se nastavlja u Menuet u renesansnom stilu, nakon kojeg sledi radosno rok-finale sa elementima marša i polke.
Koncert za violinu i orkestar sovjetsko-jermenskog kompozitora Arama Hačaturjana (1903-1978), nastao je 1940. godine. Posvećen je velikom ruskom violinisti Davidu Ojstrahu, koji ga je 16. septembra iste godine premijerno izveo u Moskvi. Delo je doživelo odličnu recepciju publike i kritike, i 1941. godine dobilo Staljinovu nagradu za umetnost. Ojstrah je aktivno učestvovao u izradi solo deonice, a čak je na kraju i sam napisao kadencu, koja se značajno razlikovala od originalne kompozitorove kadence.
Ovo delo jedno je od tri koncerta koje je Hačaturjan napisao za članove renomiranog Sojvetskog klavirskog trija, koji je u tom sastavu nastupao od 1941. do 1963. godine. Klavirski koncert napisan je 1936. godine, za Ljeva Oborina, a Koncert za violončelo i orkestar 1946. godine, za Svjatoslava Knuševickog. Muzički materijali Koncerta za violinu i orkestar vode poreklo iz jermenske narodne muzike, iako nigde nema direktnih citata. Uz egzotični orijentalni prizvuk i ritmičko bogatstvo, delom dominiraju virtuozne melodije prvog i trećeg stava, zaokružujući turobni središnji stav čija tema potiče od posmrtne pesme koju je Hačaturjan ranije napisao za film Zangezur.
Koncert za violinu i orkestar je danas jedno od standardnih dela repertoara 20. veka namenjenog ovom instrumentu, a njegova popularnost traje i danas. Tako je i čuveni francuski flautista Žan-Pjer Rampal, 1968. godine uradio transkripciju dela za flautu koja je takođe veoma zastupljena na koncertnim programima, uz veliku podršku samog Hačaturjana.
Danica Maksimović
