Poznata je legenda o kompozitoru i violinskom virtuozu Nikolu Paganiniju, čiji su savremenici smatrali da toliko dobro svira da mora da ima sklopljen pakt sa đavolom. Đavolji violinista našeg doba svakako je nestvarni Sergej Krilov, koji je svojim neverovatnim interpretacijama obeležio protekle sezone orkestra. Đavolska posla se nastavljaju u Sen-Sansovom Plesu mrtvih nakon kojeg ćemo, sasvim ekskluzivno čuti simfonijsku poemu Gustava Malera Poslednji ispraćaj, koja je naknadno redigovana, postala prvi stav Malerove Druge simfonije.
Ivan Brkljačić (1977), prodekan i redovni profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, predstavnik je srednje generacije srpskih kompozitora čiji opus obuhvata brojne solističke, kamerne i orkestarske kompozicije (među njima i koncert za klavir i koncert za saksofon), izvođene širom Evrope, u SAD-u, Kanadi, Brazilu, Argentini, Australiji, Hong Kongu, Japanu… Takođe, autor je muzike za više desetina pozorišnih predstava, film i TV seriju. U godini obeležavanja stogodišnjice Beogradske filharmonije, Brkljačić obeležava i svoj lični jubilej – trideset godina umetničkog delovanja.
Otkucaji davno zaboravljenog sata je porudžbina Beogradske filharmonije iz 2005. godine, premijerno izvedena 10. februara 2006. Tada je mladi Brkljačić, muzičkim otkucajima želeo da predstavi uspomenu na drage pretke, zahvaljujući čijoj snazi i dejstvu je pogled u budućnost lakši i uzbudljiviji. Kada se iz prošlosti crpi potencijal za budućnost, svest o kvalitetu sadašnjeg trenutka duže traje. Otkucaji takođe ukazuju na neminovnost različitih pulsacija u životima ljudi. Kroz stabilne, promenljive, tenzione, razigrane i bezazlene pulsacije, Brkljačić je izgradio formu Otkucaja u pet velikih celina sa epilogom, u kojima su sadržane konstantne anticipacije i reminiscencije muzičkih materijala.
(Ivan Brkljačić, januar 2024)
Nema sumnje da je čuveni italijanski umetnik Nikolo Paganini (1782-1840) bio mnogo više od virtuoza i kompozitora: njegovo ime predstavlja paradigmu specifičnog tipa muzičara koji je ostavio veliki trag na čitav 19. vek. Paganini je jedan od najvećih i najproslavljenijih virtuoza svog vremena i jedan od utemeljivača moderne violinske tehnike. Kao čudo od deteta vladao je koncertnim scenama Italije, a 1808. godine napustio je mesto dirigenta i solo violiniste kako bi se posvetio solističkoj karijeri, ubrzo osvojivši simpatije publike i muzičkih stručnjaka u Austriji, Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj. Komponovao je sopstvena dela sa kojima se ekskluzivno predstavljao koncertnoj publici. Svoj umetnički kredo Paganini je predstavio 1820. godine, sa 24 kapriča op. 1, a većina njegovih dela imala su značajan uticaj na evoluciju violinske tehnike. Pored brojnih kamernih ostvarenja, napisao je i šest koncerata za violinu i orkestar, a gotovo čitav njegov stvaralački opus namenjen je violini. Paganinijeva muzika poslužila je kao inspiracija mnogim poznatim kompozitorima, među kojima su List, Šuman, Brams, Rahmanjinov, Lutoslavski, Lojd Veber i drugi, koji su pisali varijacije na njegove teme.
Koncert za violinu i orkestar br. 1, op. 6, u De-duru, nastao je 1817-18. godine, u vreme kada je Paganini intenzivno koncertirao po Italiji. U prvim edicijama iz 1851. godine, koncert je publikovan sa orkestarskom pratnjom napisanom u Es-duru, i solističkom deonicom zabeleženom u De-duru. Kako bi postigao veću briljantnost i efekte koje nije moguće izvesti uz standardno štimovanje na de-žici, Paganini je svoj instrument naštimovao za polustepen više, te je tadašnja publika, ne shvativši šta je uradio, bila zaprepašćena onim što se činilo da solista može da odsvira.
Formalno, koncert je koncipiran u tradicionalna tri stava: brz-lagan-brz, dok stilski pokazuje veliki uticaj italijanskog bel kanto stila, naročito Paganinijevog mlađeg savremenika Đoakina Rosinija.
Godine 1872. francuski kompozitor Kamij Sen-Sans (1835-1921) napisao je Ples mrtvih za glas i klavir. Dve godine kasnije, delo je aranžirao za orkestar, dodelivši vokalnu deonicu violini, i tako stvorio treću, od ukupno četiri simfonijske poeme.
Prema legendi, svake godine na Noć veštica, u ponoć, predstavljenoj sa dvanaest istih tonova koje otkucava harfa, mrtvi se dižu iz grobova i plešu, a zvuk njihovih kostiju dočarava specifična boja ksilofona. Ples mrtvih traje dok se ne začuju petlovi, koji su dočarani melodijom koju izvodi oboa.
Kompozitor koristi čuveni liturgijski napev Dies irae, koji reprezentuje smrt, ovog puta u karikiranom vidu. Motiv smrti je u ovom kontekstu direktno povezan sa sadržajem simfonijske poeme koja se često može čuti u ostvarenjima mnogih romantičarskih autora poput Berlioza, Šostakoviča, Rahmanjinova, Malera i Lista.
U vreme dok još uvek iza sebe nije imao nijedno opsežno orkestarsko delo izuzev kantate iz 1880, Gustav Maler (1860–1911) je 1888. godine napisao simfonijski stav pod nazivom Poslednji ispraćaj (Totenfeier). Namera mu je bila da to bude prvi stav buduće simfonije u ce-molu, ali je u međuvremenu započeo rad i na drugim simfonijskim delima. Tako su nastale prve pesme iz Dečakovog čudesnog roga i ostvarenja koja danas znamo kao Simfonija br. 1 i prvi stav Simfonije br. 2 u ce-molu (Simfonije uskrsnuća).
Kao nezavisno delo, simfonijski poemu Poslednji ispraćaj, Maler je dirigovao samo jednom, 16. marta 1896. godine u Berlinu, što je bilo nekoliko meseci nakon premijere kompletne Simfonije br. 2 (13. decembra 1895. godine). Prilikom izvođenja, kompozicija je svirana iz rukopisa, nekoliko meseci ranije korišćenog za izvođenje kompletne Simfonije (br. 2), a na programu je pisalo: Poslednji ispraćaj, prvi stav iz Simfonije za veliki orkestar u ce-molu.
Uz ovaj stav, kompozitor je zabeležio i program: Na grobu voljene osobe. Njegova borba, njegova patnja i želja promiču pred očima. Pitanja se nameću: šta znači smrt – da li postoji nastavak?
Poslednji ispraćaj se danas tretira kao rana verzija prvog stava Simfonije uskrsnuća, i do skoro se retko izvodio kao zasebno delo. Poslednjih godina, međutim, njegovo izvođenje postaje aktuelno, a Beogradska filharmonija jedna je od nekolicine svetskih orkestara koja je u svoj program uključila ovaj ekskluzivitet.
mr Asja Radonjić
