Ah, sigurno je rekao Bah kada je završio rad na svojoj monumentalnoj Misi u ha-molu, svestan da je stvorio veliko delo. Ono ne samo da predstavlja sintezu kompozitorovog stvaralaštva, već i jedno od najznačajnijih vokalno-instrumentalnih dela celokupne barokne epohe. Repertoar koji je retko zastupljen na programima Beogradske filharmonije, predstavlja još jedan novi izazov za naš ansambl. Pored internacionalnih solista, u Beogradu sa Gabrijelom Felcom i orkestrom ponovo nastupa Češki filharmonijski hor iz Brna.

Kontroverzna po svojoj nameni i dužini nastanka, Visoka misa u ha-molu BVV 232 Johana Sebastijana Baha (1685-1750) obeležila je veliki deo kompozitorovog stvaralačkog puta. Za njega, duboko religioznog vernika, nastanak ovakvog dela je predstavljao poseban značaj. Iako protestant, delo je pisao na latinskom, poštujući formu katoličkog ordinarijuma mise, čime je delo postalo neprikladno za obe službe. Tome je doprinosila i grandiozna dužina dela, koja nije bila podesna ni za najsvečanije crkvene službe. Prvi rukopis stava Sanctus datira iz 1724. godine, a pisan je kao zasebno ostvarenje za božićnu službu u crkvi Sv. Tome u Lajpcigu. Kyrie i Gloria, pod zajedničkim nazivom Missa su komponovani 1733. godine u čast Avgusta III, novoizabranog regenta Saksonije i kralja Poljske, dok su završne note ispisivane poslednjih godina autorovog života u vreme rada na Muzičkoj žrtvi i Umetnosti fuge. Delo je integralno izvedeno prvi put 1859. godine, više od sto godina posle Bahove smrti.

Četiri odseka mise podeljena su u 28 stavova, od čega najveći broj predstavljaju horski stavovi pisani za četiri, pet i šest glasova, pa i za dva četvoroglasna antifona hora. Vokalni stavovi pokazuju kombinaciju tri različita stila barokne kompozitorske tehnike – crkvenog stila dugih notnih vrednosti i instrumentalnih deonica koji udvajaju horske deonice, koncertantnog stila sa pokretnijim ritmom, briljantnom orkestracijom i jasno izraženim disonancama, i solističkog stila opere ili kantate, korišćenog za najintimnije muzičke momente sa ukusno odabranim glasom ili kombinacijom više glasova, pratećim instrumentima i izražajnom melodijskom linijom.

Kyrie je primer upotrebe sva tri stila. Iako po tradiciji ovaj odsek ima simetričnu muzičku i tekstualnu formu, Bah je to pravilo poštovao samo delimično, tako da dva horska stava Kyrie eleison (prvi započinje u orkestarskoj fugi, kojoj se pridružuje i hor, a drugi u strogom crkvenom stilu) uokviruju duet dva ženska solo glasa (Christe eleison). Početni hor Gloria zadivljuje bogatom orkestracijom sa trubama i timpanima u svečanom De-duru. Ukupno devet stavova ovog dela takođe grade simetričnu formu i uključuju sve soliste praćene violinom, flautom, oboom ili hornom. Nastavljajući srednjevekovnu i renesansnu tradiciju Bah je u većini stavova upotrebio tehniku parodije – ili citata, u ovom slučaju svojih, iz ranije nastalih kantata. Kuriozitet je i parodija drugog stepena, kako se može nazvati postupak daljeg prenošenja pojedinih stavova novonastale mise u dela koja su kasnije sledila. Domine Deus u pastoralnoj atmosferi donosi duet soprana i tenora uz pratnju flaute. Ovaj instrument zadržava važno mesto i u sledećem horskom stavu Qui tollis uz obligatnu pratnju dve flaute. Posle dva solistička stava Qui sedes za alt, gudače i obou i Qoniam za basa, fagote i hornu, deo Gloria završava veličanstvenim horom uz ceo orkestar Cum sancto spiritu. I Credo zadržava arhitektoniku prethodnog dela mise od devet stavova i simetrije, gde je Crucifixus centralni stav i dramski vrhunac celog dela u formi horske pasakalje. Hromatska tema naniže u basovskoj deonici, u Bahovo doba tradicionalno vezana za pojam tuge se ponavlja trinaest puta. Confiteor je koralna fantazija u strogom crkvenom stilu, kao i početni Credo, dok su drugi par horova Patrem omnipotentem i Et expedo u koncertantnoj formi. Solistički stavovi Et in unum Dominum za duet ženskih glasova i basovska arija Et in unum sanctum su obogaćeni obligatnom deonicom oboe, koja ističe njihovu simetriju. Sanctus, pisan za šestoglasni hor u obliku baroknog dvodela, sa poreklom u francuskoj uvertiri, kontrastira prvim, smirenim odsekom i drugim, skoro plesnom fugom uz bogato tonsko slikanje. Podstaknut ekspanzijom horskih deonica u prethodnim delovima, Bah je poverio stav Osanna dvoma četvoroglasnim horovima u antifonom natpevavanju i unutar njega umetnuo tenorsku ariju Benedictus, kao najjednostavniji od svih stavova. Agnus Dei je poslednji solistički stav u misi, upotpunjen instrumentalnim obligatom, violinama u unisonu, baš kao i prvi solo u partituri Christe eleison. Poslednjim stavom Dona nobis pacem Bah daje reminiscenciju na stav Gratias agimus, podsećajući nas da su molitva i zahvalnost Svevišnjem sjedinjeni u jedno.

Danica Maksimović