Po prvi put pod palicom Lija Kuokmana, vraćamo se u 1923. godinu. Krešimiru Baranoviću, koji je na čelu Beogradske filharmonije bio čitavu deceniju (1951-1961), omaž dajemo izvođenjem njegovog Simfonijskog skerca. Delo je premijerno izvedeno 1923. u Zagrebu, iste godine kada je nastala i Simfonija br. 6 Jana Sibelijusa. Komponovan nekoliko godina pre toga, čuveni Koncert za violončelo i orkestar Edvarda Elgara izvodi Nikolas Altštet, jedan od najtraženijih čelista svoje generacije.
Beogradska filharmonija je 1951. godine dobila zvaničnu autonomiju sa novim nazivom – Simfonijski orkestar Narodne Republike Srbije, a na mesto novog šefa-dirigenta postavljen je Krešimir Baranović (1894-1975), hrvatski kompozitor i dirigent sa decenijskim stažom u našoj kući. Muzičke studije teorije, klavira i horne započeo je u Zagrebu, a nastavio studije kompozicije u Beču i Berlinu. Od 1915. godine tekla je njegova dirigentska aktivnost u operskim kućama Zagreba, Beograda i Bratislave, a posle rata se vratio u Beograd gde je radio do kraja života uglavnom na dirigentskom polju. Baranovićevi najznačajniji kompozitorski opusi nastali su u predratnom periodu – opere Striženo-košeno i Nevjesta od Cetingrada, baleti Licitarsko srce, Imbrek sa nosom, simfonijska dela Simfonijeta u Es-duru, Koncertna predigra, kolo Svatovac, kamerna i vokalno-instrumentalna muzika koja obuhvata kantate, poeme, cikluse pesama sa orkestrom i solo-pesme. Simfonijski skerco Baranović je komponovao 1921. godine tokom studija u Berlinu, a prvi put ga je izvela Zagrebačka filharmonija 1923. godine. Sa ovim delom je Beogradska filharmonija započela koncert povodom otvaranja dvorane Zadužbine Ilije M. Kolarca 4. februara 1932. godine. Okvirnim delovima tradicionalne trodelne forme dominira zov horne, dok centralni odsek predstavlja kontrastirajući idilični intermeco. Efektni ritmički puls uspešno dopunjava briljantna orkestraciona tehnika koja ovde dobija svoj puni zamah.
Prvu posleratnu sezonu Londonskog simfonijskog orkestra 1919. godine otvorila je premijera Koncerta za violončelo i orkestar Edvarda Elgara (1857-1934). Uz solistu Feliksa Salmonda i kompozitora za pultom, delo je doživelo osrednji prijem kod publike i kritičara, a ni Salmond nije mnogo uticao na njegovu popularizaciju retko ga izvodeći u Engleskoj. Iako je Elgar veći deo svog života bio tretiran kao provincijalni kompozitor, čija su dela izvođena na lokalnim festivalima, tek su mu Enigma varijacije 1899. donele veći uspeh. Usledila su jedno za drugim značajna ostvarenja u različitim žanrovima – Gerontijev san, Morske slike, marševi Formalnosti i ceremonije, Introdukcija i Alegro za gudače, Violinski koncert i dve simfonije.
Koncert za violončelo, koji je proslavila britanska čelistkinja Žaklin di Pre, jedno je od njegovih poslednjih značajnih dela, koje je donelo promenu u stilu uslovljenu novim društvenim okolnostima. Meditativna raspoloženja dominiraju prvim od četiri stava, u kojem deonica violončela istovremeno ima dvojaku ulogu – naratora i glavnog protagoniste. On se direktno uliva u skercozni drugi stav, dok se na mestu trećeg stava nalazi nežni Adađo. U poslednjem stavu u formi ronda solistička deonica lirske atmosfere sa reminiscencijom teme drugog stava nekoliko puta prekida humorističnu atmosferu.
Sedam simfonija Jana Sibelijusa (1865-1957) predstavljaju jedan od najznačajnijih simfonijskih opusa nekog autora nakon Betovena. Stvarajući paralelno sa godinama borbe za nezavisnost Finske, njegovo ime postalo je sinonim za slobodu, a njegova muzika dala je značajan doprinos nacionalnoj umetnosti Severa Evrope.
Od prvih skica za Šestu simfoniju 1914. godine do poslednjih detalja unetih 1923. godine prošla je skoro cela decenija. Iako je započeta paralelno sa prethodnom, Petom simfonijom, njen karakter je potpuno drugačiji – mračan i tmuran. Šesta simfonija za istraživače predstavlja pravu enigmu. Bez obzira na definisan tonalitet dela, njim preovlađuju modalne harmonije. Skoro neoklasična u svojoj transparentnosti i izbegavanju tradicionalne simfonijske retorike, pojedini istraživači su je čak karakterisali kao blisku renesansnoj polifoniji koju je Sibelijus kao student proučavao, pre nego klasičnoj simfonijskoj tradiciji. Za to je delimično odgovoran izostanak jasno izdiferencirane dve teme, umesto kojih dominira jedna tematska ideja. Istovremeno, formalna koncepcija simfonije se može tumačiti kao fantazija sa nizom odseka ili tonska poema, iako postoji tradicionalnih stavova određenih formalnih obrazaca. Na kraju, ali ne manje važno, sled tonaliteta takođe ne poštuje tradicionalni niz koji slušaocu treba da donese razrešenje, ali ga ne ispunjava i ostavlja u čudnom raspoloženju.
Danica Maksimović
