Игор Каранов – књижевник, новинар, уредник, мајстор аикидоа, љубитељ гитаре, човек који је одувек писао да би живео. Стожер филхармонијског блога Метроном, написао је бескрајно дивне приче инспирисане оркестарским наступима које Београдска филхармонија чува, памти и воли.
Овако је говорио наш друг, Игор Каранов.
Витезови лепшег света (6. октобар, 2017)
„Контраофанзива, као што то бива, била је жестока“, рекао би контроверзни New-primitives гуру Ненад Јанковић да је којим случајем био на отварању нове сезоне концерата Београдске филхармоније прошлог петка на Коларцу, а, нажалост, није. Генијални пингвини вратили су се на сцену баш кад су тупи али упорни удари свакодневне баналности постали неподношљиви, а задах мртвог лета претио да рашири пандемију депресије. Опрали су своје косе, угланцали инструменте од старог злата, дотегли лептир машне и кренули у рат против бесмисла, носећи са собом једино ефикасно оружје: лепоту.
Али, тешки дани траже много лепоте.
Само би површан посматрач могао рећи да је избор Алпске симфоније Рихарда Штрауса за отварање сезоне пука случајност. Истина, скоро сви композитори у историји тукли су се са својим личним аветима и демонима времена у ком су живели, али код мало кога је то тако плакатски јасно и упадљиво као код Штрауса. Његов живот и рад обухватају оба светска рата у Немачкој, испрва хистерично јакој, лудој и експанзивној, а потом претученој, згаженој и пораженој. Оба ова стања друштва разарајуће делују на естетику и здрав разум, а Рихард се борио на једини начин који му је био расположив: лепотом. Дискретно се надмудрујући са бескрупулозним режимима који су га, ипак, чували као репрезента супериорне немачке културе, спасавајући пасторку јеврејског порекла од погрома и сина из гестаповског затвора, он је, као најсавршенији пример романтичара, за све то време Лореновски посматрао ништавну безначајност људске глупости у огромном и савршеном универзуму и својим опусом говорио: Људи, пустите Кајзера, пустите Хитлера и овог искомплексираног Гебелса, гледајте небо, јер између земље и неба нема ничега. Прикривајући свој револт против наци-еуфорије блесавошћу романтизма, инсистирао је да на плакату и програму за његову комичну оперу „Тиха жена“ у сред предратног Дрездена стоји име либретисте, његовог пријатеља Јеврејина Штефана Цвајга. Нема лепоте без храбрости.
У истој тој борби за тријумф лепоте над баналношћу, Београдска филхармонија под палицом шефа-диригента за сезону 2017/18. Габријела Фелца беспрекорно је извела раскошни музички наратив Алпске симфоније водећи публику узбрдо од пасторалних пејсажа, пашњака и пропланака, потом кроз мрачну шуму и напослетку уз сурове стеновите литице све до самог планинског врха. Лепота природе и лепота звука преплитале су се са искреношћу музичара који су, и сами гладни лепоте, гудалима, перкусијама и писцима поправљали свет за све нас. Да ли је свет био лепши кад смо изашли из дворане? Или смо били лепши ми? Одговор се крије у меланхолији елегије на самом крају композиције, по освајању врха планине. Јесам ли срећан што сам на врху? Не. Био сам срећан док сам ишао ка горе. Само треба ићи на горе. Пут је циљ. Знао је то и Штраус који је недуго по завршетку рата легао и умро.
Блогове Игора Каранова можете прочитати ОВДЕ
