Бетовен маратон: Реализација концепта имала је историјски значај, и то не само за Балкан.

СВИХ 9 БЕТОВЕНОВИХ СИМФОНИЈА У ЈЕДНОМ ДАНУ

27. јун 2022. године

Џонатан Сатерленд  за slippedisc.com:

Јучерашњи херкулеански маратон немачког диригента Габријела Фелца са Београдском и Дортмундском филхармонијом у прелепом српском граду Новом Саду, ставио је тачку на било какве заједљиве примедбе или дрски скептицизам. Ово свакако није био некакав рекламни трик нити пуки тест атлетске издржљивости, већ прилика да се прати линеарни и креативни напредак једног од највећих светских симфоничара током периода од 24 његових најплоднијих година, као и јединствена прилика да се сагледа и разуме диригентска интерпретативна и уметничка концепција Бетовенових симфонија у њиховој целини.

Већина стручњака који се баве Бетовеном слаже се да никада није постојао ниједан диригент који је савладао свих девет симфонија са једнаком проницљивошћу или заокруженом интерпретативном оригиналношћу. Кад је само темпо у питању, размимоилажење између Фуртвенглера и Тосканинија је толико велико да се не ради о минутима, већ у времену од пола сата. Осим горе наведеног, Клемперер, Валтер, Бем, Клајбер, Карајан, Тенштет и Бернштајн сви су имали своје зените, али ниједан се не би могао описати као једини Господар Бетовенових симфонијских прстенова.

Диригујући свих девет симфонија напамет, рођени Берлинац Габријел Фелц показао је велику склоност ка хајдновској лакоћи у Првој и Другој, али је дефинитивно био спреман и да ослободи пуне демонске оркестарске силе у Трећој, Петој и Деветој.

Потцењена Четврта и необична Осма биле су импресивне по свом ритмичком погону. Успешно је избегнуто да орнитолошке референце у Шестој буду превише кичасте. Фелцови укупна темпа имала су тенденцију да буду на брзој страни, што је у већини случајева звучало свеже и вирилно, али је довело до вратоломног читања Седме у стилу Зандера, што је Allegretto претворило у скоро метрономско, убрзано пулсирање и финални Allegro con brio став у стилу  верглашких френетичних па чак и маничних шеснаестина.

Симфоније 1-8 свирала су оба оркестара наизменично у периоду од 10.00 до 19.00 часова у новој Концертној дворани града Новог Сада са 400 места. Иако има пријатну прегледност, нажалост има прилично суву и пригушену акустику. Колеге у Дортмунду наводе да су тамошњи наступи претходног викенда били акустички много више задовољавајући. Такође је било занимљиво упоредити звук два оркестра који су обликовани заједничком визијом звука и боје главног музичког директора Фелца.

Нема сумње да је кремасти звук гудачке секције београдских високих гудача супериорнији од оног из Дортмунда који је био благо крхак, упркос одличној деоници контрабаса. Супротно томе, дувачи у Дортмунду су генерално били блажи и боље реаговали на динамичке ознаке. Лимени дувачи су у оба оркестра били одлични, посебно храпави дортмундски тромбони у Петој. Чинило се да је већина публике одабрала које симфоније воли, при чему нису сви преслушали комплетан циклус, што је за овог слушаоца била суштина учешћа у оваквом маратону. Помало изненађујуће, Друга, Трећа и Шеста побрале су највише аплауза, иако је Пету дортмундски оркестар одсвирао са импресивном снагом и ласерски оштром ритмичком прецизношћу.

Девета симфонија била је  сасвим друга прича и више је личила на догађај за себе.

Два оркестра, плус Словачки филхармонијски хор и солисти, оставили су изванредан визуелни утисак на великој наменски изграђеној бини, а да не помињемо генерисање огромног звука који је био савршено појачан најсавременијим микрофонима и звучницима.

Свака градација, од пијанисима до фортисима јасно се разликовала, што није увек случај са озвучењем на отвореном.

Извођење је било на спектакуларној Петроварадинској тврђави са погледом на Дунав. Ово је био бесплатан концерт који је привукао око седам хиљада људи, од којих многи очигледно нису били редовни посетиоци концерата класичне музике.

Петроварадин је ипак место познатије по Егзит фестивалу налик на Гластонбери, него по узвишеним звуцима фагота и контрабаса који свирају Бетовена.

Док је публика у свим претходним симфонијама одржаним у дворани била изразито концентрисана, доследно тиха и изненађујуће без кашља, чинило се да је већина вечерње групе људи дошла по свеукупно искуство. Аплауза је било не само између ставова, већ и након фермате која је уследила одмах након Турског марша. Тако нешто се никада не би догодило у Бечу или Берлину, али пре него што пуританци почну са својим узвишеним цоктањем, треба рећи да је овај догађај довео многе људе на концерт класичне музике у земљи која има донекле ограничену историју у овом музичком жанру.

Судећи по ентузијазму са којим је овај масовни концерт дочекан, није био мали број преобраћених на класичну музику.

Амбициозни и скупи пројекат Габријела Фелца настајао је дуги низ година и умало га није угушила најпре пандемија ковида, а затим изненадна смрт једног од њених водећих заговорника, веома вољеног директора Београдске филхармоније, Ивана Тасовца. Преовладала је добра немачка одлучност и мало словенске среће, а уз додатну финансијску подршку ЕУ кроз проглашење Новог Сада за Европску престоницу културе 2022. године, овај изузетно редак догађај је коначно успео да се одржи.

Реализација концепта имала је историјски значај, и то не само за Балкан.

Претходни Бетовенови симфонијски маратони одржани су само још у Лондону 1988. године, када је Лорин Мазел предводио три главна лондонска оркестра и касније у Кракову у Пољској 2016. године када је оркестар Capella Cracoviensis свирао под управом 5 различитих диригената.

Маратони могу имати своје противнике, али да направимо једно кулинарско поређење – укус слаткиша се проверава пробањем, а вредност музичког маратона учествовањем.