Небојша Мрђеновић (1976 – 2020)

Небојша је био противник форме, а поготово сувишних речи. Не дефинишу га подаци нити чињенице, већ његова суштина, а то је – музика. У најсвеобухватнијем могућем смислу. Међутим, један податак јесте фасцинантан, он је један од најмлађих ветерана Београдске филхармоније. У оркестар је дошао као седамнаестогодишњи виолончелиста, “закачио” ону старију генерацију и дочекао актуелну, када су почели да му се придружују другари из “Славенског”. Од клинца у оркестру, до искусног музичара у наредних двадесет седам година, остао је оно што је увек био, заљубљеник у музику. Јер, Небојша – то је музика.

Без обзира на жанр, проводио је време са музиком, стално. У души је био и металац и панкер и класичар. Најбогатији, непревазиђени архив и творац непрегледне аудио колекције. Ходајући Google за све могуће податке о било којој песми, албуму, годинама издања, бендовима, њиховим члановима, без обзира на епоху. Од Депеш Мода, Сепултуре или Рамштајна, до Вагнера или Шостака. Од своје базе – Београдске филхармоније, преко „Мушког гудачког квартета“ чији је оснивач, до култног Xanax-a, Небојша је цео био музика. Изнад сваке категорије, херметичности и скучености, као прави музичар, није издвајао посебне фаворите. Волео је и Немце и Русе, а више од свега, као и његове колеге, кад се добро ради.

Обожавао је свој инструмент, а кад није свирао, дивљачки је слушао музику. Увек са слушалицама и својом колекцијом, ни најдуже турнеје му нису биле напорне. Исто као што му није био проблем да са бендом оде на турнеју у Русију – Пунтом.

Авантуриста.
Храбар тип.
Усредсређен на оно што је њему битно.
Причао је мало, али је пуно слушао музику.

Драги Небојша, прошло време је само граматика. Ово није опроштај, већ само поздрав до следеће свирке.

Твоја Филхармонија

“Био сам свугде и радио сам свашта,
И свако ми је био добар друг,
На свом сам длану тражио тајну,
Видео сам само бесну олују…”  (Зоран Костић Цане)