Два дана пред ванредно стање сам успела да се вратим у земљу са преко-океанског путешествија, након већ тада догађаја који су за моју породицу и мене оставили неизбрисив траг. Па као да велики потреси нису били довољни да буду и остану самостални, на све се то накачи и овај суманути вирус. Тако, из већ померене нормалности, тада када и читав свет, упадох у ову нову (можда паралелну?) реалност у којој људи умиру, кретање и активност су дозвољени само унутар нас самих и у којој се дружимо и путујемо искључиво преко скајпа и зума. Неко рече пре неки дан, скајп журке уопште нису лоша ствар – можеш да окупиш пријатеље из целог света, за које никад ниси сањао да могу бити на истом месту!
Парадоксално, или ваљда упркос томе што смо осуђeни на социјално дистанцирање, оно што ми је на памети јесте магична реч солидарност – са болеснима, са ризичним групама, са заточеним пензионерима, са херојима овог времена, а то су медицински радници широм света, са људима који су остали без посла, и нарочито са културним радницима пред којима је неизвесна будућност – жеља за комуникацијом, жеља да се некако помогне и учини нешто!
Мени и мојим колегама је ипак лако, ми имамо музику да нас утеши, да нам уклони непријатну карантинску тишину, и да нас одведе из зоне сумрака право у наш сопствени унутрашњи свет где ствари нису премештене и узурпиране. Вежбање и свирање нас свакодневно обнавља и даје енергију за даље. Истрајавамо и држимо се.
Музика чини ми се, ових дана константно одзвања у мојој кући, од слушања различитих садржаја посејаних у сваком кутку интернета, до свирања (соло, или у дуету са супругом или чак четворогодишњим сином Мишом!), па до онлајн музичких састанака, ‘проба’ као и држања часова харфе. Не смем да заборавим ни комшије који воле да слушају харфу са својих тераса, па због њих онда узмем да свирам све што знам, и заборавим да нешто треба и да провежбам☺
Али колико год да је музика мој лек за душу, толико је и комуникација са другима. Музичари и духовно и финансијски зависе од концертних подијума, а ови су широм света замандаљени, уз крајњу неизвесност око датума поновних отварања. И како ће уосталом изгледати пост-коронијални свет у том смислу – да ли ћемо хрлити на концерте јер смо их се много зажелели, или ћемо их се гнушати као расаднике заразе?
Ми музичари нисмо много корисни за друштво – ми не можемо да будемо у првим борбеним редовима и да лечимо болесне, оно што једино можемо је да понудимо душевни отклон путем заједничке комуникације у музици. Али како ћемо то сада у овим околностима? Шта може да буде наш солидарни улог?
За нас и нашу професију потребно је да се хитно адаптирамо и да смислимо нове начине комуникације са нашом публиком – мало истраживања преко нета показује да су се музичари широм света врло брзо организовали. У ком год правцу да се ‘окренете’ – да ли ка друштвеним мрежама или сајтовима омиљених музичких институција, отворила се већ огромна палета онлајн извођења. Јуче сам из сале Берлинске филхармоније слушала камерни концерт триjа чланова оркестра (феноменални трио флаута виола и харфа!), свакодневно добијам позиве за читаве фестивале и концертне серије по свету, свих могућих жанрова, који су организовани тако да се музичари укључују и уживо свирају за онлајн публику из својих кућа. Нека удружења организују онлајн скупове током којих се заједнички пева, ево крећу и концерти солидарности за медицинске раднике у којима учествују рок бендови, набрајању нема краја.
Јако је чудно, нема шта, обично људи свирају у својој дневној соби, а ти буљиш у екран, нема аплауза, публика је невидљива и нечујна, али свакако не остане недоречена – коментара има на претек! Иако је музичарима иначе јако важна повратна реакција и атмосфера у сали у којој је жива публика кључна, изгледа да ћемо сада инспирацију морати сами да стварамо, уз помоћ личних архива прошлих концерата – није ни близу идеално, али је ипак могуће.
Да ли ћемо икоме овако помоћи, не знам, али уметницима нема друге него да замишљају нове светове и дају креативна решења – ево овако ја замишљам своју солидарност и потребу за комуникацијом у доба короне.
Милана Зарић, харфа
