Класични one man show! Сергеј Малов жонглира улогама, инструментима и жанровима на овом калеидоскопском програму.

Мулти-виртуоз Малов у једној вечери представља три стилски потпуно другачије композиције за три различита гудачка инструмента. Лакриме за виолу Бритна представља модеран преображај музике ренесансног композитора Џона Дауленда. Иновативни Гулдин концерт у аранжману за виолончело да спалу спојиће блуз, рок, полку и фри-џез, а у другој половини програма следи потпуни преокрет са Хачатурјановим Концертом за виолину, инспирисаним јерменским народним мелодијама.

Енглески композитор, диригент и пијаниста Бенџамин Бритн (1913–1976) један је од централних фигура енглеске класичне музике 20. века. Опус овог ствараоца садржи оркестарска дела, хорске композиције, камерна остварења, али и филмску музику. Оно што његово стваралаштво чини посебним јесте чињеница да је овај аутор компоновао и за децу, али и за извођаче аматере.

Средином прошлог века Бритн је написао Лакриме (Lachrymae) за шкотског виртуоза на виоли, Вилијама Примроуза. Њих двојица су премијерно извели дело 1950. године, а композитор је том приликом свирао клавир. Тек је у току последње године живота, Бритн аранжирао дело за виолу и гудачки оркестар.

Поднаслов Рефлексије на песму Дауленда, упућује на енглеског композитора Џона Дауленда који је живео крајем 15. и почетком 16. века, а чије су мелодије песама инспирисале Бритна да напише композицију. Значење остварења Лакриме, то јест сузе, односи се на Даулендову песму Моје сузе теку, коју је Бритн искористио у својој композицији.

Иако је дело писано у облику теме са варијацијама, форма је третирана на нетрадиционалан начин. Уобичајено почетно излагање мелодије иза које следи низ варијација не уочавамо у овом остварењу. Композиција Лакриме је састављена од низа краћих комада од којих је сваки базиран на фрагментима Даулендове песме. Музички језик карактеришу модерне хармоније, али и оригиналне хармонизације у појединим моментима, па чак и директни цитати песама писаних пре неколико векова.

Аустријски пијаниста и композитор Фридрих Гулда (1930-2000) познат је по свом раду у области класичне и џез музике, али највише као један од пионира cross–over жанра свог времена. По вокацији превасходно пијаниста, Гулда је остао запамћен по интерпретацијама Моцарта и Бетовена, али и Баха, Шуберта, Шопена, Шумана, Дебисија и Равела. Педесетих година протеклог века, све интензивније почиње да се бави компоновањем, уједно продубљујући своје интересовање за џез, а касније и електронску музику, истрајан у ставу да сваки добар извођач мора да буде и композитор. Тако је у својим несвакидашњим, данас већ легендарним интерпретацијама, али и у стваралачком опусу, комбиновао џез и класичну музику, кроз различите видове импровизације и необичне и оригиналне наступе. Један од најупечатљивијих била је промоција концерта 1999. године, када је у саопштењу медијима објавио сопствену смрт, како би концерт у бечком Концертхаусу послужио као забава поводом његовог ускрснућа.

Концерт за виолончело и дувачки оркестар намењен је солисти-виртуозу и модернизованом дувачком ансамблу популарном током 18. века, Harmoniemusik. У складу са својом поетиком, Гулда је класичним дувачким инструментима придружио ритам секцију коју чине гитара, бас и бубњеви, а дело је описао као „џез, менует, рок, мрвица полке, марш и каденца са два места где виолончелистичка звезда мора да импровизује“. Увертира има призвук рока у којем солиста треба да се носи са „агресивним ритмовима“ између којих су смештени лирски сегменти инспирисаним Моцартовим лаганим ставовима. Другим ставом, Идила, доминира одсек у духу народног плеса, лендлера, који заокружује химнични корал. Централно место припада солистичкој каденци која импресионира техничким и импровизационим захтевима. Она се наставља у Менует у ренесансном стилу, након којег следи радосно рок-финале са елементима марша и полке.

Концерт за виолину и оркестар совјетско-јерменског композитора Арама Хачатурјана (1903-1978), настао је 1940. године. Посвећен је великом руском виолинисти Давиду Ојстраху, који га је 16. септембра исте године премијерно извео у Москви. Дело је доживело одличну рецепцију публике и критике, и 1941. године добило Стаљинову награду за уметност. Ојстрах је активно учествовао у изради соло деонице, а чак је на крају и сам написао каденцу, која се значајно разликовала од оригиналне композиторове каденце.

Ово дело једно је од три концерта које је Хачатурјан написао за чланове реномираног Сојветског клавирског трија, који је у том саставу наступао од 1941. до 1963. године. Клавирски концерт написан је 1936. године, за Љева Оборина, а Концерт за виолончело и оркестар 1946. године, за Свјатослава Кнушевицког. Музички материјали Концерта за виолину и оркестар воде порекло из јерменске народне музике, иако нигде нема директних цитата. Уз егзотични оријентални призвук и ритмичко богатство, делом доминирају виртуозне мелодије првог и трећег става, заокружујући туробни средишњи став чија тема потиче од посмртне песме коју је Хачатурјан раније написао за филм Зангезур.

Концерт за виолину и оркестар је данас једно од стандардних дела репертоара 20. века намењеног овом инструменту, а његова популарност траје и данас. Тако је  и чувени француски флаутиста Жан-Пјер Рампал, 1968. године урадио транскрипцију дела за флауту која је такође веома заступљена на концертним програмима, уз велику подршку самог Хачатурјана.

Даница Максимовић