БГФ ♡ Тасу

Нову концертну сезону отварамо како најбоље умемо и највише волимо – музичким маратоном!

На репертоару јединственог петосатног концерта којим свечано отпочињемо нову сезону, наћи ће се неке од најлепших Моцартових композиција. Љубитеље симфонија обрадоваће Прашка и Јупитер, прослављена пијанисткиња Јасминка Станчул изводи узбудљиви Концерт за клавир у де-молу, а до поноћи се одбројава уз звуке Мале ноћне музике и Поноћне серенаде. Концерт отварања нове сезоне, увек и заувек, посвећујемо нашем Ивану Тасовцу.

Најпознатија остварења из жанра серенаде налазе се у опусу Волфганга Амадеуса Моцарта (1756-1791). Заједно са дивертиментима и многим појединачним делима, оне чине типичне примере стила за дувачке инструменте. Дела ове врсте су била популарнија у Салцбургу, него у Бечу, али је и Моцартова активност у престоници била усредсређена на друге форме. Од тринаест серенада, по оркестарском саставу се истиче Гран партита у Бе-дуру која је написана за тринаест инструмената, од којих је дванаест дувачких – два обое, два кларинета, две басет хорне (инструмент сличан кларинету, са којим се у данашње време често замењује), два фагота, четири хорне, и један гудачки – контрабас.

Занимљиво је да наслов у рукопису није исписан Моцартовим рукописом, а грешка у исписивању наслова је остала до данас. Гран партита је компонована 1781. или 1782. године у седам ставова у доба када је жанр Harmoniemusik био у процвату. Док је радио на опери Идоменео, Моцарт је компоновао Гран партиту за потребе салцбуршког двора импресиониран умећима обоисте Фридриха Рама и кларинетисте Антона Штадлера. Разноликост инструмената које је упослио дозволила му је да истражује различите комбинације темброва дозвољавајући сваком од њих да покаже своје потенцијале.

Симфонија у Де-дуру, бр. 38 К 504 једно је од последњих Моцартових дела написаних у овом жанру. Настала крајем 1786, премијерно је изведена почетком наредне године у Прагу, током композиторове прве посете овом граду. Због тога је и добила популарни наслов Прашка симфонија.

Иако је Моцартова популарност у Бечу имала честе успоне и падове, он је у Бохемији, а нарочито у Прагу, увек имао одане поштоваоце. У документима тог времена није прецизно забележено да ли је Моцарт написао дело баш за потребе извођења у Прагу, или је оно настало нешто раније, па је овај назив добило накнадно. Ипак, обилато коришћење дувачких инструмената иде у прилог чињеници да је симфонија писана по укусу прашке публике. Дувачи из овог дела Европе били су прослављени широм света, а прашка публика је имала посебан афинитет према Моцарту након великог успеха његових опера Отмица из сераја и Фигарова женидба, које је такође карактерисала значајна улога дувачке секције. Поред тога, значајна је чињеница и да је ово остварење резултат композиторовог зрелог стила, настало у стваралачкој фази у којој је експериментисао са оркестрацијом, радећи на симфонијама, али и пратњи за концертантна остварења. Због свега тога, у Прашкој симфонији евидентан је напредак у Моцартовој композиционој техници, што је демонстрирао у својим последњим симфонијама, које су касније као узор послужиле и Хајдну, Бетовену и Шуберту.

Форма Прашке симфоније одговара структури карактеристичној за рану класичну симфонију 18. века која је, по узору на италијанске оперске увертире, конципирана као троставачна (брз-лаган-брз). Иако је та пракса напуштена још у педесетим годинама 18. века, када је у Немачкој и Аустрији на место трећег става убачен менует, Моцарт, који је за бечку публику углавном писао четвороставачне симфоније, овог пута се вратио троставачној форми, вероватно поново желећи да подиђе укусу прашке публике. Први став почиње лаганом интродукцијом, након чега следи сонатна форма са неколико тема које се развијају и рекапитулирају. Структура другог става типична је за Моцартове лагане ставове из тог периода, са контрастирајућим расположењима приказаним сменом дурског и молског тоналитета. Трећи став је живахни Presto који приказује Моцарта у нешто другачијем светлу, приближавајући слушаоца атмосфери музичког језика његовог великог следбеника, Лудвига ван Бетовена.

Насупрот великој већини дела компонованих у дурским тоналитетима, Моцарт се одлучио за молски тоналитет Концерта за клавир и оркестар К 466, де-мол. Управо су молска дела најбрже стекла популарност и најчешће су извођена након његове смрти, током романтизма, што најбоље говори о добу у којем се боље разумео патос и драматика мола, од наивности и разиграности дура. Концерт за клавир и оркестар у де-молу настао је 1785. године. Тих година је, прешавши из Салцбурга у Беч често наступао (у једном периоду 1784. је имао 22 концерта за 38 дана) и компоновао, тако да преписивачи нису ни стизали да обаве посао, нити он да вежба, док је на премијери трећи став свирао a prima vista.

Сонатна форма првог става развија дуализам на два нивоа – између солисте и оркестра, као и између два тематска материјала. Они се никада не мире, него су у сталној опозицији. Опчињен овим делом, Бетовен је за први и трећи став написао каденце. Други став, насловљен Романса је лирски интерлудијум чија атмосфера средњег дела најављује узбуркани Финале у форми сонатног ронда чија каденца доноси преокрет дајући овој драми светлу дурску завршницу као уступак традиционалним нормама.

Последња симфонија Волфганга Амадеуса Моцарта, од 41 нумерисане, настала је 1788. године, три године пре његове смрти, као последња у низу од три симфоније компоноване у року од свега шест недеља. Непознате околности под којима су настале још нису истражене – да ли је Моцарт мислио на трилогију када их је писао, да ли су компоноване за неку намену и да ли је размишљао о њиховом редоследу? Контрасти у креирању карактера ставова и оркестрационих детаља упућују на идеју да је Моцарт вероватно мислио на циклус симфонија, а њихов настанак у летњем периоду можда упућује на Моцартову идеју да та дела изведе у наступајућем циклусу концерата, званим академије. Последња од три симфоније, касније у Енглеској популарно названа Јупитер, а на немачком говорном подручју Симфонија са фугом у финалу, је summa summarum свих Моцартових настојања у овом жанру. У њој је постигнуто савршенство форме које је представљало узор за Бетовенова симфонијска дела. Најдужу од свих Моцартових симфонија одликује богатство расположења и композиционих поступака. Тако је Јупитер симфонија јединствени спој прошлости и будућности – барока и осећајног стила преткласике који води ка Бетовеновом стваралаштву. Фанфарни звук целокупног оркестра смењују нежне лирске фразе гудача у првом ставу. Фрагментарни карактер контрастира строгим хармонијама. Мрачни и лирски други став, као представник галантног стила, иако у дурском тоналитету је интимна контемплација. Менует није драматизован, већ играчког карактера са обиљем контрапунктског рада. Изузев менуета, сви ставови су компоновани у форми сонатног облика, док је у четвртом ставу достигнуто савршенство композиторског умећа. Као тежиште циклуса појављује се чудесна комбинација форми два различита стила, барока и класике – сонатног облика и фуге. Иако ова контрапунктска техника није била ретка у музици XVIII века, Моцарт јој је доделио ново окружење. Фуга достиже свој зенит у свечаној Коди, у којој се поново излаже пет тематских материјала.

Иако није познато за коју прилику је Моцарт у свом родном Салцбургу писао Серенаду бр. 6 у Де-дуру КВ 239 јануара 1776. године, нити ко је поручио ово дело, претпоставља се да је имао у виду новогодишње празнике или предстојећи карневал, а можда и прославу сопственог двадесетог рођендана. Датум настанка серенаде открива да она није предвиђена за извођење на отвореном, док термин ноћна у наслову дела, који је у манускрипту записан рукописом његовог оца Леополда, сведочи о добу дана када би требало изводити ово дело, које се због тога неминовно позиционира уз славну Моцартову серенаду Мала ноћна музика (1787).

Троставачну ноћну серенаду КВ 239 изводе два гудачка ансамбла, чији однос подсећа на поступке карактеристичне за барокни кончерто гросо. Наиме, солистичком гудачком квартету, супротстављена је већа извођачка група у чијем су саставу, нетипично, и тимпани, солистички третирани у свечаном, али суптилном маршу. Различитим видовима њихове интеракције стварају се антифонија, ефекти еха и контрасти светлости и сенке у погледу боје и динамике звука. Дело карактерише препознатљив моцартовски хумор; галантни карактер постигнут је готово потпуним избегавањем драмске тензије и тематског развоја, потенцирањем мелодичности и једноставнијег хармонског језика, као и референцама на тада популарне салцбуршке рустичне мелодије у финалном ронду.

Мала ноћна музика једно је од најпознатијих и најизвођенијих дела класичне музичке литературе. Моцарт ју је написао у зрелом стваралачком периоду, 1787. године у Бечу, у време када је радио на другом чину своје опере Дон Ђовани. Дело је наменио малом саставу од 2 виолине, виоле и виолончела, али је данас чешће изводи гудачки оркестар.

Сматра се да је Мала ноћна музика, као и већина Моцартових серенада, настала као поруџбина, али је штампана тек 1827. године, дуго након композиторове смрти. Немачком издавачу га је, са читавом хрпом Моцартових дела 1799. године, продала Моцартова удовица Констанца.

Формална структура композиције је типична за период у којем је настала. Четири става прате уобичајени распоред: први је сонатни алегро, други лагана романса, трећи је плесни менует са тријом, а последњи је рондо, написан у сонатној форми.

Даница Максимовић