Нешто ново, нешто старо, нешто плаво… Први пут на програму Београдске филхармоније је дело Марка Никодијевића, у свету прослављеног српског композитора. Библијска прича о стварању неба које је раздвојило воде у другом дану стварања света тема је композиције коју је премијерно извео ансамбл Музика Етерна са Теодором Куренцисом. 

Уз успомене на сјајну сарадњу Алексеја Володина и Данијела Рајскина претходних сезона, овог пута се радујемо Трећем клавирском концерту Сергеја Прокофјева, а сећамо се и наше шведске турнеје из 2006. године и извођења Шесте симфоније Шостаковича.

Марко Никодијевић (1980) је један од најуспешнијих српских композитора у иностранству.  Након студија композиције на Факултету музичке уметности у Београду код Срђана Хофмана и Зорана Ерића, школовање наставља на Академији за музику и извођачке уметности у Штутгарту код Марка Стропе, а проучава и нелинеарне математичке системе  и физику. Добитник је бројних интернационалних стипендија и награда. Био је добитник стипендије Cité internationale des Arts 2012-13, као и награда Фондације Ернст фон Сименс и Немачке композиторске награде 2014. године у категорији младог талента. Централно место у његовом композиционом процесу има електроника, а светску пажњу привукао је спајајући електронику и техно музику на заједничком пројекту са Марином Абрамовић, Седам смрти Марије Калас.

Композиција Раздвајање вода на небеса и мора / Други дан. Токата за оркестар је написана по поруџбини фондације и оркестра musicAeterna. Дело је настало као рефлексија на стихове 1:6-8 из Књиге постања: Потом рече Бог: Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде. И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом; и би тако. А свод назва Бог небо. И би вече и би јутро, дан други. Дело је премијерно извео оркестар musicAeterna под управом Теодора Куренциса у Елбфилхармонији у Хамбургу 2021. године.

Oд 1913. године када су настале прве скице до 1921, Сергеј Прокофјев (1891-1953) је радио на свом трећем по реду концерту за клавир и оркестар. Заправо, све до 1921. године композитор је с времена на време стављао музику на папир, а тада је, са скоро свим темама потребним за концертантно дело, започео са радом на материјалу. То је била година великог успеха Сергеја Прокофјева, који му је донела турнеја са премијерним извођењима опере Заљубљен у три наранџе.  Услед великог интересовања, Прокофјев је завршио Трећи клавирски концерт и премијерно га извео децембра 1921. године са Фредериком Штоком за пултом и Чикашким симфонијским оркестром. И поред не тако срдачног одзива публике, ово дело је постало једно од најпопуларнијих репертоарских дела ХХ века. Избалансиран однос солистичке деонице и оркестра постигнут је активном улогом оркестарског апарата, који се уздиже изнад оркестарске пратње и чини га равноправним партнером.

Сарказам, типичан за опус Прокофјева, сусрећемо већ у почетним фразама првог става у којем се смењују различите фактуре, технике и расположења.  На месту другог става се налази тема са пет варијација коју у основном облику изводи оркестар у форми гавоте. Шаролике варијације доносе обиље интересантних композиторских решења са технички захтевним партом солисте. Трећи став је аутор назвао „расправом“ између солисте и оркестра, који се међусобно прекидају контрастним материјалима, све до завршног уједињења пред саму Коду.

Петнаест симфонија, концертантна музика, две опере (младалачка Нос и контроверзна Леди Магбет Мценског округа, балетска и филмска музика, као и веома значајна камерна и клавирска дела чине опус Дмитрија Шостаковича (1906-1975) који је обележио музичку уметност средине ХХ века. Стилски се крећући од луцидног хумора и музичког експериментисања са почетка свог стваралачког пута, преко интровертне меланхолије и националног елемента средње фазе, у последњим делима Шостаковича преовлађују мрачна атмосфера и наговештај смрти, не марећи за стеге које му је до самог краја наметао режим.

Новембра 1939. године премијерно је изведено његово ново симфонијско остварење Шостаковича – Шеста симфонија. Иако не представља нарочиту прекретницу у композиционом стилу, доноси спој традиционалног и модерног. Првобитно замишљена као велики омаж Лењину у форми монументалног дела за солисте, хор и оркестар на текст поеме Владимира Мјасковског Владимир Иљич Лењин од којег је одустао, Шеста симфонија је својом троставачном концепцијом ипак представљала новину. Иако је премијерно извођење доживело велики успех, а финале на захтев публике чак поновљено на бис, критика је управо формални образац симфоније, његов несклад у пропорцијама ставова и доношењу расположења сматрала неприхватљивим. Необична структура дела драматуршко тежиште ставља на дугачки први став у лаганом темпу контемплативне атмосфере, који по трајању превазилази преостала два. За њим следе две кратка става – живахни скерцо и, аутору најомиљенији и најефектнији, галоп.

Даница Максимовић