Поред репертоарских стандарда, у јубиларној сезони представљамо и дела која су куриозитет на светским концертним сценама. Главни гостујући диригент Данијел Рајскин београдској публици премијерно представља Галску симфонију америчке композиторке и пијанисткиње Ејми Бич. Она је живела и стварала крајем 19. и почетком 20. века, и у историји класичне музике је остала забележена као прва жена композитор која је  остварила успешну каријеру, са делима која су током њеног живота изводили највећи амерички оркестри. Галска симфонија је прво симфонијско дело које је компоновала и издала једна Американка, са мотивима који су засновани на једноставним старим енглеским, ирским и шкотским мелодијама.

Програм тематски заокружује Елгарова увертира Земља Дембелија, у којој се на живописан начин приказује живот Лондона у едвардијанско доба, и Бруховом Шкотском фантазијом. Солисткиња Александра Конунова је добитница неколико највећих признања, међу којима се издвајају прве награде на Међународном такмичењу Чајковски и Јозеф Јоаким, након чега је наступала са неким од најпознатијих диригената и ансамбала широм Европе.

Велики успех Енигма варијација уздигао је Едварда Елгара (1857-1934) у први ред британских композитора. Годину дана након тога, али и неуспеха ораторијума Геронтијев сан, Елгар је, инспирисан атмосфером једне од централних четврти главног града, написао увертиру Земља дембелија са поднасловом У граду Лондону. Оригинални наслов на енглеском језику, Cockaigne, био је израз који се у Елгарово доба користио као метафора за прождрљивост и пијанство (без икакве сличности са другим појмом), a духовито је примењен на атмосферу града. Иако без посебно назначеног програма, дело дочарава живот становника, звуке црквених звона и војне музике. Земљу дембелију је први пут извела Лондонска филхармонија, а убрзо затим чула се у Бостону и Берлину, под палицом Рихарда Штрауса. Критичари су након премијере написали да је партитура ремек-дело, и да је музика која је добро да се чује – она окрепљује, хуманизује и уздиже. Увертира Земља дембелија је постала неизоставни део британских и концертних програма и Елгарово најчешће извођено дело, одмах иза чувених Свечаних церемонија (Pomp and Circumstances).

Концерт за виолину и оркестар Шкотска фантазија једно је од дела Макса Бруха (1838-1920) посвећених виолинисти Паблу де Сарасатеу. Ово остварење инспирисано је књижевним делима Сера Валтера Скота и користи народне мелодије које је композитор упознао током диригентског ангажмана у Енглеској, али и пре свог боравка, проучавајући архивску грађу у библиотеци у Минхену. Поред истакнутог солистичког инструмента, значајна улога поверена је харфи, која се у шкотској традицији сматра националним инструментом. Солистичку деоницу на премијерном извођењу 1881. године свирао је Јозеф Јоаким, али је Брух био незадовољан интерпретацијом, те је наредни пут на концерту свирао Сарасате.
Четири става форме више упућују на симфонијску, него уобичајену концертантну форму. Иако ће се уво слушаоца очекивано и оправдано усредсредити на виртуозну деоницу виолине, оркестар такође има шта да понуди. Наиме, сваки став овог дела нуди посебне инструменталне ефекте, као и музички ватромет националног колорита. Баш из тог разлога је Шкотска фантазија популарношћу надмашила остала Брухова дела.

Стваралаштво америчке композиторке и пијанисткиње Ејми Бич (1867-1944) до данас није било представљено српској публици. Била је једна од првих америчких композитора чија је музика била призната у Европи, и први амерички композитор који је постигао успешну каријеру без европског, нити другог формалног школовања. Као чудо од детета, дебитовала је у јавности као пијанисткиња у 16. години, када су објављене и њене прве композиције. Већ 1885. године Ејми Бич је први пут наступила са Бостонским симфонијским оркестром, а након удаје се скоро потпуно фокусирала на композицију. Наставила је да концертира тек после смрти мужа 1910. године, и обишла Европу уз велика признања, изводећи сопствену музику, све до почетка Првог светског рата.

Међу 300 објављених дела Ејми Бич, међу којима су клавирска, камерна, хорска музика, па и једна опера, посебно место заузима Галска симфонија у е-молу (1894). Када ју је Бостонски симфонијски оркестар извео 1896. године, Ејми Бич је постала прва жена композитор чију симфонију је извео неки значајан амерички оркестар. Истовремено, Галска симфонија је прво симфонијско дело које је компоновала и издала једна Американка, са мотивима који су засновани на једноставним старим галским – ирским и шкотским мелодијама. То је био њен одговор на Дворжакова предавања у Њујорку 1892. године, на којима је желео да подстакне локалне композиторе да истражују своје корене, мислећи првенствено на музику Афроамериканаца и Индијанаца. У првом ставу симфоније, Ејми Бич је користила мелодију своје раније написане песме, Тамна је ноћ, инспирисане келтском музиком. Грациозна ирска тема гради и живахан низ варијација као централног одсека другог става, док у трећем ставу ауторка поставља две меланхоличне ирске теме у контрапункт. Завршни став, у којем се враћа мелодији првог става, поприма драматичнији израз.

Даница Максимовић