У великом стилу улазимо у други век постојања. За почетак ове величанствене сезоне, на програму је величанствени Густав Малер, чија Симфонија бр. 3 отвара нашу стогодишњу сезону. Најдужа симфонија у стандардном концертном репертоару је у анкети Музичког магазина Би-Би-Си-ја спроведеној међу диригентима, изгласана за једну од десет најбољих симфонија свих времена. Кроз шест ставова овог монументалног дела, наш оркестар ће, уз подршку мецосопрана Викторије Маси, женског хора Collegium musicum и дечијег хора Колибри, водити шеф-диригент Габријел Фелц, осведочени стручњак за Малеров опус. Концерт којим отварамо јубиларну сезону, увек и заувек, посвећујемо нашем Ивану Тасовцу.

Моја симфонија биће нешто, што свет до сада није чуо! Читава природа добиће глас да искаже скривене тајне, које сањате у својим сновима! Овим речима је Густав Малер (1860-1911) најавио рађање свог новог дела, Треће симфоније, која својим гигантским димензијама представља композиторово најобимније дело. Настала је у периоду од 1895-1896. године, док је још увек радио на Другој симфонији у идиличном окружењу планина и језера око Салцбурга. Тих година се Малер налазио на месту музичког директора Хамбуршке опере, а 1897. године стигао је до једне од најзначајнијих позиција у музичком свету  – места директора Бечке опере. Појединачне ставове су на концертима у Берлину дириговали Артур Никиш и Феликс Вајнгартнер (II, III и VI) 1896. и 1897. године, а иако се данас сматра ремек-делом, први пријем код публике није био добар. Комплетну Трећу симфонију први пут је дириговао сам композитор тек 1902. године са оркестром из Келна на фестивалу у Крефелду, док су у публици седели композитори Рихард Штраус и Ежен Далбер, као и чувени диригент Вилем Менгелберг. To je био први прави тријумф Малера као композитора, који га је лансирао у висине.

Тежња композитора да стварање света преточи у музику у стилу симфонијске метафизике, ни у деценијама које су следиле није дочекана са одушевљењем. Са једне стране искрени романтичар, а са друге заговорник нових тенденција fin de siecle-а и авангарде, Малер је развој облика симфонија у свом опусу довео до крајњих граница. У његовим рукама симфонијски оркестар је постао калеидоскопски камерни ансамбл и природни наследник конзистентне, али не и очигледне употребе полифоније. Инспирација циклусом поезије Дечаков чудесни рог започете у Другој симфонији наставила се и у овом делу сједињавајући форме симфоније, као највеће, најкомплексније од свих форми и песме, као најмање, најинтимније и најличније, док врхунац мајсторства у том смислу представља Песма о земљи. Трећу симфонију или Симфонију природе, кроз коју прати стварање света, композитор је првобитно замислио у седам ставова, али се касније определио за шест (седми став је постао финални став Четврте симфоније). Сваком од ставова је придодао наслове са објашњењима која је желео да штампа у партитури, које је касније избрисао, да би се избегла било каква програмска усмерења. Четврти став је написан за алт соло и оркестар, док у петом ставу поред солисткиње, учествују женски и дечији хор. И поред тога, Малер је као симфоничар био поборник апсолутне музике, али је поезија у његовим програмима била у функцији филозофске потке и инспирације. Данас се ипак наслови ставова користе за боље разумевање његове музике, што је била и композиторова једина намера.

Композитор је широко конципирану шестоставачну композицију поделио у два дела тако да први став представља њен први део, а остали ставови други. Наиме, необично велике димензије првог става Пан се буди – Лето долази, којег је Малер називао чудовиштем, превазилазе трајање читаве Бетовенове Пете симфоније. После фанфара осам хорни у унисону и широког, неконвенционалног лаганог увода, следе наступи две теме – прве, оптимистичне, пролећне, дурске у деоници соло виолине и друге, подземне, мрачне, молске. У развојном делу оне се спајају у банални марш. Пасторална епизода има улогу другог развојног дела, после кога следи такође необична реприза у којој доминира тема живота и буђења природе. Шта ми говоре цвеће и ливаде, назив је другог става, грациозног менуета класичног рафинмана у којем се смењују одсеци, сваки пут нови и другачији. Трећи став, Шта ми говоре шумске животиње карактером скерца идеално осликава живот животиња. Главна тема је парафраза песме из циклуса Дечаков чудесни рог обогаћена маестралном оркестрацијом. Кулминација става, али и читавог дела је заиста неочекивана – животињски свет два пута застаје да ослушне једну од најлепших Малерових мелодија у извођењу постхорна, инструмента који се често у планинским крајевима користио као сигнал за долазак и одлазак поштанске кочије. Весеље прераста у олују, која долази као наговештај зле судбине. Четврти став Шта ми човек говори, као једна статична тонска слика успорава музички ток. Малер је исцртао само благе и прилично недефинисане мелодијске контуре става, чији је главни покретач глас у мрачнијем расположењу и уз тонско сликање звука ноћних птица, а на текст из Ничеовог дела Тако је говорио Заратустра. Из поноћне, без паузе композитор прелази у осунчану атмосферу петог става Шта ми анђели говоре, као њихов пој уз звуке звона. Текст из Дечаковог чудесног рога доносе дечји и женски хор у светлим бојама. Средњи одсек у којем учествују соло алт и женски хор враћа нас у стварност, поново наступа радост која прераста у меланхолију. Звуци звона која дочаравају хорски гласови постепено нестају, а затим поново без паузе следи последњи став. Завршни монументални адађо, Шта ми љубав говори је низ варијација, мајсторски вођених до драмске кулминације и тријумфа чисте музике. Најлепши лагани став који је компонован још од Бетовена, како је један критичар описан финале, завршава ово грандиозно дело и води нас до божанске љубави, као јединог што пружа духовно задовољство, мир и срећу.

Даница Максимовић